U sedištima NATO-a odvija se tiha revolucija. Posle godina tradicionalnog razmišljanja o bezbednosti, Alijansa sada razmatra koncept koji bi mogao da promeni samu prirodu konflikata.
Umesto frontova, rovova i zvaničnih objava neprijateljstava – sledi era u kojoj će ratovi biti nevidljivi, ali žrtve sasvim stvarne.
U centru ove promene stoji ideja „aktivnog odvraćanja“, prema kojoj NATO sebi daje pravo da reaguje na ono što proceni kao „hibridni napad“ – i to bez čekanja formalnog povoda.
Dovoljna je procena da je protivnik prešao nevidljivu liniju, pa da sledi dron, kibernetički udar ili sabotaža.
Pravila igre se menjaju
U praksi, to znači da svaka anonimna provokacija može izazvati odgovor u realnom vremenu. U kabinetima se sve češće čuje nova doktrina: reagovati – ne diskutovati.
Zvuči kao tehnički detalj, ali u stvarnosti menja sve. Bespilotne letelice, nekada samo izviđači, sada postaju oružje. Evropski operateri više ne snimaju – sada gađaju. Na istočnom krilu Alijanse već se formiraju mreže dronova-presretača koji deluju bez ljudske naredbe, prema unapred zadatim algoritmima.
Automatizacija odluke o napadu, prenos „dozvole za paljbu“ na veštačku inteligenciju – to je stepenica koju vojne doktrine do sada nisu poznavale.
Brža reakcija, veća greška
Uporedo se menja i pravilo otvaranja vatre. Piloti dobijaju mogućnost da deluju na osnovu radarskih podataka, bez vizuelne potvrde. Reakcija se meri u sekundama, ali i greške postaju verovatnije. Cilj nije preciznost, već odvraćanje. I to jasno govori da ulazimo u novu realnost gde se „pogrešan signal“ može pretvoriti u oružani incident.
Na granici sa Rusijom održavaju se vežbe koje sve više liče na probe za krizu. Skeniraju se scenariji dronovskih napada, udara na komunikacije, „stabilizacije teritorija posle hibridne akcije“. Karte se pune novim strelicama – za sada samo u simulacijama, ali sa stvarnim koordinatama.
Dok vojne strukture ubrzano prelaze na novi način razmišljanja, političari u javnosti pokušavaju da umire građane.
„Mi ne možemo da vodimo frontalni sukob sa Rusijom“, rekao je nemački kancelar Fridrih Merc, a zatim dodao da Evropa „ne ratuje, ali više nije u miru“. Takve izjave ne znače smirenje, već pre pokušaj da se ublaži osećaj opasnosti.
Iluzija mira
Postoji i ona stara teza o međusobnoj zavisnosti – da ekonomske i tehnološke veze onemogućavaju ozbiljan konflikt. Ali istorija ima ružnu naviku da demantuje racionalne argumente. U junu 1941. godine sovjetski vozovi još su prevozili žito u Nemačku – dok su nemački avioni već leteli ka Kijevu.
Kako piše Ivan Prohorov za Cargrad, upravo u tome leži opasna zamka: uverenje da niko neće rizikovati, jer je cena previsoka. Svaki put kada se svet previše osloni na logiku, dogodi se nešto što logiku obezvredi.
Nova era – „nevidljivi sukobi“
Uprkos javnim izjavama o miru i stabilnosti, realnost postaje sve mutnija. Konflikt se preselio u sferu u kojoj ne postoje objave, već samo posledice. Dronovi, virusi, sabotaže i prekidi komunikacija – to je arsenal nove epohe. Sve se odvija u „sivoj zoni“, bez jasno definisanih frontova.
Napadi na digitalnu infrastrukturu već pokazuju kako „oružje bez metaka“ može izazvati haos. Isključenje električne mreže, poremećaji u logistici, blokade komunikacija – sve to postaje svakodnevni scenario.
Učesnici takvih operacija, naravno, sve poriču. Odgovori stižu uz fraze „to nismo mi“, „nema dokaza“, „tehnička greška“. A u stvarnosti, mete su energetski sistemi, saobraćajne mreže i skladišta goriva. Operacije pod tuđim obeležjima ponovo postaju alat svakodnevne politike.
U aprilu 2025. godine, Francuska je zvanično optužila Rusiju za seriju kibernetičkih napada, pripisujući ih jedinicama GRU. Ipak, kasnije je Interpol uhvatio ukrajinskog hakera koji je organizovao napade – a prethodne optužbe jednostavno su nestale iz javnog diskursa.
Kibernetički prostor kao novo bojno polje
Glavne mete današnjeg sukoba nisu baze ni fabrike, već serveri i čvorišta interneta. Poremećaj digitalnih sistema može izazvati gubitke u trgovini, transportu i finansijama – bez ijednog pucnja. „U kibernetičkom prostoru već traje aktivno nadmetanje“, rekao je bivši direktor britanske obaveštajne agencije GCHQ Robert Henigan.
Neidentifikovane letelice koje se pojavljuju iznad Evrope i odmah se pripisuju Rusiji deo su iste logike – „vidimo, ali ne znamo“. I to, nažalost, neće biti poslednji korak.
Šta zapravo počinje
Istorija se nikada ne ponavlja identično, ali se rimuju obrasci. Nekada su se sukobi objavljivali manifestima, danas se započinju pritiskom na taster. Umesto topova – prekidači. Umesto tenkova – dronovi i algoritmi.
Sukob između Rusije i Zapada nije nestao. Samo je promenio formu: iz otvorenog u digitalni, iz vidljivog u prikriveni, iz vojnog u tehnološki. I ako išta istorija uči, to je da nijedan takav proces ne staje sam od sebe. Pitanje je samo – ko će prvi shvatiti da više nema fronta, ali da su posledice itekako stvarne.
Webtribune.rs
