Energetska politika sirijskih vlasti ne odgovara nacionalnim interesima mnogih regionalnih država — Turske, Izraela, Katara, Saudijske Arabije i sve one aktivno pokušavaju da svrgnu režim Bašara el Asada.
Sve je počelo sada već davne 2009. godine, kada je Asad odbio da sa Katarom potpiše ugovor o izgradnji gasovoda koji bi preko Saudijske Arabije, Jordana, Sirije i Turske transportovao gas za Evropu. Čim je Katar predložio Asadu izgradnju svog gasovoda, Iran, stari i jedini saveznik šiitske Sirije, svoj predlog izložio je zvaničnom Damasku.
[adsenseyu1]
Planirano je da iranski gasovod, vrednosti deset milijardi dolara, povezuje luku Asaluju u Persijskom zalivu do Damaska u Siriji preko teritorije Iraka do Libana. Sporazum su 2012. godine potpisali Iran i Sirija u trenutku razbuktavanja građanskog rata u zemlji, pa je prošao neprimetno. Naredne 2013. godine okvirni sporazum o učešću u projektu potpisao je i Irak. Realizacijom projekta koji vodi konzorcijum u sastavu „Total“ (Francuska) — 40 odsto, „Petronas“ (Malezija) — 30 odsto, „Gasprom“ — 30 odsto, učvrstila bi se ekonomska prevlast šiitske osovine Iran—Irak—Sirija—Liban.
S druge strane, dolazak jeftinog gasa iz Katara u Evropu preko teritorije pod kontrolom sunita potkopao bi pozicije „Gasproma“, tj, Rusije. A Rusija bi se sa Iranom mogla dogovoriti, dok sa Katarom nema nekih velikih izgleda u sadašnjem rasporedu snaga.
Sliku upotpunjuje i podatak da je krajem 2013. godine ruska kompanija „Sojuznjeftegas“ postala prva strana kompanija koja je dobila pravo istraživanja i eksploatacije nafte na „Bloku 2“ u sirijskim teritorijalnim vodama. Prema podacima nekih eksperata, u sirijskim vodama se nalazi 14 naftnih basena, koje bi po zalihama mogle biti četvrte po veličini u svetu. Potvrđene zalihe nafte, prema podacima „Ojl end gas džurnala“ iznose 2,4 milijardi barela.
Većina nalazišta se nalazi nedaleko od granice sa Irakom, ili u centralnom delu zemlje. Zalihe gasa se procenjuju na 8,5 biliona kubnih metara, navodi se u „Syria Business Law Handbook“ za 2010. godinu.
Međutim, energetska jednačina komplikuje se s izbijanjem rata. Ili je upravo ona njegov uzrok. Naime, najžešće borbe se trenutno vode za gradove kroz koje prolazi gasovod iz Mosula: Alep, Idlib, Manbidž, Raka i Dejr el Zor, kao i u regionima gde je planirana izgradnja gasovoda između Katara i Turske. Alep je važan jer je poslednji veliki grad kroz koji prolazi naftovod u zemlji.
I turska intervencija u Siriji i borba za Manbidž daju da se naslute prave namere Ankare u tim operacijama. Nije ona pokrenula vojna dejstva zbog DAEŠ-a (setimo se da su samu Ankaru optuživali da sarađuje sa teroristima), niti zbog Kurda (oni, ali i Turci su američki saveznici, tako da se ovo pitanje moglo rešiti na lakši način) — sve se na kraju svodi na novac, i to veliki novac od nafte. Spekulisalo se čak da je u šverc sirijske nafte umešan Erdoganov sin.
[adsenseyu4]
Kad je ovaj izvor prihoda presušio, nakon intenzivnog bombardovanja švercerskih kolona od strane ruske avijacije, turski predsednik je morao nešto da uradi. Nafta je počela da presušuje. Ako Turska osvoji Manbidž, Ankara može dobiti mogućnost da utiče na sistem naftovoda u Siriji.
Erdogan želi da Turska postane čvorište za isporuke energenata u Evropu. U ovom trenutku Turska 60 odsto gasa dobija od „Gasproma“, ima nešto malo svog, dok ostatak dobija iz Irana. Pre nego što će se izviniti Rusiji za obaranje Su-24 iznad Sirije, Erdogan se pomirio sa Izraelom. Gledao je kako da iz ova dva mudra politička poteza izvuče što više može. Gasovod koji bi povezao Izrael i Tursku prolazio bi preko Damaska. Ako padne vlada u Damasku, ovaj gasovod će omogućiti Izraelu da poboljša pozicije u svojstvu isporučioca gasa.
Izrael je 2009. godine otkrio nalazište nafte „Levijatan“ sa 3,5 biliona kubnih metara gasa i oko 1,7 milijardi barela nafte. Njemu su potrebni potrošači. Mirenjem sa Rusijom Erdogan vraća u igru „Turski tok“. Istovremeno, nada se da će u perspektivi uz pomoć Rusije uspetii da nagovori Asada da pusti cevovod iz Izraela. Sa dva gasna čvora Turska bi zaista postala ozbiljna tranzitna država i, može se reći, ozbiljna regionalna sila koja može, ako zatreba, natrljati nos i Evropi i Izraelu.
Rusija bi tako mogla da prodaje više gasa u Turskoj i južnoj Evropi, bratski podelivši ovo tržište sa Izraelcima. Sirija bi pak dobila mogućnost da, kad se okonča rat, prihode sa novog naftnog polja iskoristi za obnovu zemlje. Rusiji ostaju dve vojne baze na Sredozemnom moru i deo sirijske nafte. Ovo je sve, naravno, hipotetički — „šta bi bilo kad bi bilo“.
Sa druge strane, sa ogromnim zalihama prirodnog gasa (a uzgred i sa najopremljenijom vojskom na Bliskom istoku), Izrael postaje regionalna gasna sila koja se bori za izvozna tržišta. Ona namerava da izvozi gas u Egipat, Jordan i Palestinu, a nastavlja pregovore i sa Turskom. Izrael razmišlja i o izgradnji naftovoda preko Kipra do Grčke, ali bi mu više odgovarao gasovod preko Sirije za Tursku. Dođe jeftinije.
Treba reći da sporazum o realizaciji iranskog gasovoda, kao i sirijsko-irački sporazum o izvozu nafte sa naftnog polja u Kirkuku u sirijsku luku Bajanis direktno štete interesima i Turske, i Izraela, isključujući ih potpuno iz šema isporuka.
U ovom trenutku ključ u velikoj gasnoj igri drže dva igrača — Moskva i Tel Aviv. U toku je žestoka borba za Alep — poslednji veliki grad i „ključ“ transporta energenata preko Sirije. I svi akteri su tu: Asad, Iran, Hezbolah, Rusija, Turska (turski tenkovi se takođe kreću prema njemu), teroristi, „umereni“, Kurdi… Ko ga osvoji, imaće dobre pozicije za neke buduće gasne pregovore. Kad i ako stane rat.
[adsenseyu6][adsenseyu5]
