Radojko Rovčanin, koji je 1999. godine kao vojnik na Košarama branio našu zemlju, ispričao je kako su izgledala borbena dejstva.
On je u rejonu Košara od 12. decembra 1998. do 14. juna 1999. godine bio deo 53. graničarskog bataljona Vojske Jugoslavije. Na snimcima OVK koji su nedavno objavljeni u srpskim medijima, na jednom od kadrova se videla i njegova lična karta.
„Probudili su nas minobacači, uspeo sam da uzmem samo pušku i oko 130 metaka i izletim u bluzi, bez jakne. Našao sam zaklon, ispucao sam metke i ostavio nekoliko u džepu, da imam za sebe, da me ne uhvate živog. Sva naša dokumenta ostala su u zgradi karaule. Među njima i moja lična karta, koju sam pre neki dan video na snimku terorista, prvi put posle 22 godine“, kazao je Radojko za „Novosti“.
„Karaula je bila u rupi, a oni su nas posmatrali s brda i napali. Povukli smo se da se konsolidujemo i ukopali se u rovove. Oni su tada ušli u zgradu, gde su nam bila sva dokumenta. To su te lične karte koje su snimali. I slike sa Košara koje sam čuvao za uspomenu su tu ostale“, priča Rovčanin i dodaje da tri dana od napada na Veliki petak nije ništa jeo, ali su, ipak, odolevali pripadnicima OVK, dok nisu stigle pomoć i hrana.
On je opisao agoniju kroz koju su prošli.
„Slike se samo ređaju. Nema telefona, ni sata. Bitno je samo dočekati novu zoru. Stižu vesti o poginulima. Gađaju sa svih strana, minobacačima, snajperima, a još uz to i NATO agresija.- Naš bataljon je bio stalno na Košarama. Nas graničara oko 130. Ostali su dolazili da pomažu, ali su se vraćali.
Mi smo bili do poslednjeg trena. Bilo je i Rusa, dobrovoljaca. Kada je 14. juna počelo povlačenje naše vojske, spustili smo se u Brus. Na Prokletijama je i dalje bilo snega. Tada sam se prvi put posle 9. aprila okupao. Noge nisam osećao“, istakao je Rovčanin.
Mesecima je, kaže, živeo u strahu. Kada je kasnije u Kraljevu, isto kao vojnik, sreo komšiju iz sela, nije ga prepoznao. Posledice sa Košara su ostale. Seća se svega, ne zaboravlja. Kada zaspi, ne može mirno da se probudi.
Skoči, čim čuje da se neko šunja. Iako su to samo ukućani. Živi u svom selu, odakle je i otišao u Vojsku Jugoslavije. Bavi se stočarstvom, stalni posao nema. Niko mu se od zvaničnika u Crnoj Gori nije zahvalio. Kaže, od prethodne vlasti, nije ni očekivao. Možda će sad, dodaje, kada su došli ovi novi.
Ali, ne kaje se.
„Lepo je kada ti neko kaže hvala. Ali, nisam ja zbog toga zemlju branio. I sada, posle svega, otišao bih opet. Sutra. Kroz sve bih opet prošao. Samo kad bih znao da će zauvek biti srpsko. Mora biti srpsko“, poručuje je on.
(novosti.rs)
