Na marginama samita Šangajske organizacije za saradnju u Tjenđinu, pojavila se vest koja odmah podseća na naslove iz naučne fantastike.
Govori se o mogućem dogovoru između Moskve i Pekinga da se krene u izgradnju najduže brze železnice na svetu – pruge dugačke gotovo sedam hiljada kilometara, koja bi povezala dve prestonice u svega 15 sati.
Projekat koji se već naziva „putem 21. veka“ deluje grandiozno i istorijski, ali istovremeno otvara lavinu pitanja- od finansijske opravdanosti, preko tehničkih izazova Sibira, pa sve do političkih implikacija.
Voz budućnosti: 15 sati do Pekinga
Prema informacijama koje su se pojavile u kineskim i ruskim medijima, Vladimir Putin i Si Đinping su, barem načelno, razmotrili ideju da zajedno pokrenu izgradnju linije koja bi omogućila da se putovanje od Moskve do Pekinga skrati sa sadašnjih šest ili sedam dana železnicom na samo 15 do 20 sati.
Planirana brzina vozova kretala bi se između 350 i 400 kilometara na sat, čime bi trasa postala najduža brza železnica na svetu.
Trasa bi išla od Moskve, preko Nižnjeg Novgoroda, Kazanja, Jekaterinburga, Novosibirska, zatim kroz Irkutsk i Čitu, sve do Zabajkalska, odakle bi prešla u Kinu ka Harbinu, Hohhotu i Pekingu. Samo ovaj spisak gradova dovoljno govori o razmerama projekta- svaki od njih mogao bi da postane novo čvorište, mesto koje privlači kapital i ljude.
Izvori tvrde da je dogovoreno formiranje zajedničkog investicionog fonda vrednog 30 do 40 milijardi dolara. Kineske banke obezbedile bi povlašćene kredite, dok bi Rusija bila zadužena za izgradnju i modernizaciju trase do Zabajkalska. Kina bi, logično, preuzela deonicu od granice do Pekinga.
Planirana dinamika takođe je ambiciozna- prva etapa, Moskva–Novosibirsk, trebalo bi da bude završena do 2030. godine, dok je otvaranje cele linije projektovano za sredinu 2030-ih. Ako se to ostvari, ovaj pravac bi mogao da postane kičma evroazijskog transportnog sistema, dopunjujući „Novi put svile“ i menjajući globalnu trgovinsku mapu.
Strateški značaj železnice daleko nadilazi transport putnika. Za Rusiju, to bi značilo angažovanje građevinskih korporacija, metalurgije i proizvodnih kapaciteta, ali i modernizaciju gradova kroz koje pruga prolazi. Irkutsk, Novosibirsk ili Čita mogli bi se pretvoriti u energetska i logistička čvorišta čitavog kontinenta.
Za Kinu, pak, ovaj projekat je prilika da dodatno učvrsti globalno liderstvo u oblasti brzih železnica. Već sada Peking poseduje najveću mrežu brzih pruga na svetu, ali izvođenje sličnog projekta u drugoj zemlji bio bi dokaz da kineska tehnologija može funkcionisati i u ekstremnim uslovima Sibira.
Ipak, sve to ostaje na nivou planova dok se ne reše tri ogromna problema- cena, teren i potražnja.
Cena- Projekat je procenjen na 30–40 milijardi dolara, ali stručnjaci smatraju da je to nerealno. Dužina trase, klimatski uslovi i komplikovana logistika povećali bi troškove bar dvostruko. Rusija već ima iskustvo sa prekoračenjima – od Sočija do mosta na Krimu – pa se pretpostavlja da bi i ovaj projekat mogao da izmakne kontroli.
Teren- Permafrost, močvare, planinski lanci i ekstremne temperaturne oscilacije predstavljaju ogroman inženjerski izazov. Brze pruge zahtevaju savršeno stabilno tle, a Sibir je sve osim stabilan. Održavanje bi zahtevalo posebne tehnologije i ogromna ulaganja.
Potražnja- Čak i ako se pruga izgradi, postavlja se pitanje – ko će je koristiti? Avioni su i dalje brži i verovatno jeftiniji, a otplata ovakve investicije mogla bi trajati decenijama. Na kraćim deonicama – do Kazanja, Jekaterinburga ili možda Novosibirska – bilo bi putnika, ali dalje, do Irkutska ili Čite, praznine između gradova su prevelike.
„Sam put može podstaći razvoj tih gradova, ali teško je očekivati masovne tokove putnika koji bi opravdali ulaganja“, kaže Kiril Jankov, član javnog saveta pri ruskom Ministarstvu saobraćaja.
Rizici: Zavisnost od Kine i politički pritisci
Još jedna tačka zabrinutosti jeste finansijska struktura projekta. Ako većinu kredita obezbede kineske banke, a tehnologiju brze gradnje takođe donese Kina, Rusija bi mogla da se nađe u ulozi mlađeg partnera – zadužena za fizički posao i sa velikim obavezama u otplati.
Na to se nadovezuje i geopolitički pritisak. Sankcije i ograničenja mogu usporiti isporuku materijala i opreme, što bi dovelo do novih kašnjenja. Projekat koji bi trebalo da simbolizuje snagu i saradnju mogao bi se pretvoriti u beskonačnu priču o prolongiranju rokova i sve većim troškovima.
Šine koje menjaju geopolitiku
Uprkos svemu, strateški značaj projekta niko ne dovodi u pitanje. Ako bi železnica postala stvarnost, transformisala bi Sibir iz periferije u centar – gradove bi pretvorila u nova čvorišta „Novog puta svile“, a kopneni transport dobio bi alternativu avio-saobraćaju.
Ruska privreda bi dobila stotine hiljada radnih mesta i stimulans za metalurgiju i građevinu, dok bi Kina dobila dugoročnu demonstraciju inženjerskog i tehnološkog liderstva.
Takva pruga ne bi bila samo transportna linija. Ona bi postala simbol nove Evroazije – prostora u kojem se politička mapa iscrtava šinama, a ne samo granicama.
Webtribune.rs
