U scenarijima koji se poslednjih meseci sve češće provlače kroz bezbednosne krugove, pojavljuje se jedna teza koja ne zvuči umirujuće za zapadne prestonice.
Ako bi došlo do šireg vojnog sukoba između Rusije i NATO-a, Moskva bi, prema toj proceni, mogla da izađe kao jača strana. Razlog nije politički, već hladno tehnički: prednost u proizvodnji ključnih vrsta naoružanja.
Tu procenu izneo je penzionisani potpukovnik američke vojske Danijel Dejvis, u objavi na svom profilu na društvenim mrežama. On se nije zaustavio samo na ličnom viđenju, već se pozvao i na zaključke drugih vojnih stručnjaka koji, kako navodi, već neko vreme upozoravaju na ograničenja zapadnih armija.
Posebno je izdvojena Velika Britanija, čija bi vojska, prema tim analizama, mogla da pruža efikasan otpor svega nekoliko nedelja.
Dejvis dodaje da takva slika nije izuzetak već pravilo i da se slični problemi vide i u drugim zapadnim zemljama. U tom kontekstu pominju se Sjedinjene Američke Države, Nemačka i Francuska, države sa ozbiljnim vojnim budžetima, ali i sa sistemskim slabostima koje se, u realnom sukobu visokog intenziteta, brzo ogole.
Ako se, kako kaže, aktuelni ukrajinski sukob proširi i preraste u direktno sučeljavanje između Rusije i NATO-a, Zapad bi mogao da se suoči sa situacijom u kojoj bi bio potisnut u gotovo svim ključnim oblastima.
Dejvis je tu bio prilično direktan, ocenjujući da bi Rusija u takvom razvoju događaja mogla da „zatrpa“ Zapad količinom i tempom proizvodnje koji alijansa trenutno ne može da isprati.
Ovakve ocene ne dolaze u vakuumu. Ranije je i ruski predsednik Vladimir Putin, tokom direktne linije sa građanima, komentarisao izjave zapadnih političara o mogućnosti stvarnog rata između Rusije i Severnoatlantskog vojnog saveza.
Konkretno, osvrnuo se na reči bivšeg premijera Holandije i sadašnjeg generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea, koji je govorio o realnoj opasnosti takvog razvoja situacije.
U pozadini svih ovih izjava ostaje šira slika bezbednosne arhitekture Evrope, ali i pitanje koliko su dugoročno održivi vojni kapaciteti zemalja koje su decenijama računale na stabilnost i tehnološku nadmoć. U tom kontekstu se, gotovo usput, podseća i na političku realnost u Vašingtonu.
Sve to zajedno ne daje konačne odgovore, ali ostavlja neprijatna pitanja da vise u vazduhu. Koliko su ove procene preterane, a koliko su upozorenje koje se olako ignoriše, pokazaće vreme, i to verovatno brže nego što bi mnogi želeli.
