Kakva je sudbina dijamantskog prstena koji je je Josip Broz Tito nosio od 1938. do svoje smrti, za koji se tvrdilo da je ukraden i prodat na crnom tržištu? Nakon Titove sahrane, 21. maja 1980. specijalna komisija je načinila zapisnik u kome je popisala sadržaj njegovih ličnih torbi, tašni i nesesera.
U njima su nađeni razni lični predmeti, ali i brojne dragocenosti, počevši od zlatnih poluga, zlatnih kovanica, pištolja, satova, dinarskog i deviznog novca. U ovom zapisniku je i beleška o Titovom prstenu.
Svi detalji vezani za život predsednika SFRJ, Josipa Broza Tita, odavno su predmet intenzivne pažnje domaće i regionalne javnosti, u koju računamo države nastale iz SFRJ. Među stvarima koje su bile predmet posebnog interesovanja bio je i – Titov prsten.
Zagrebački magazin „Nacional“ objavio je 20. januara 2004, u broju 427, tekst pod naslovom „Titov prsten na ruci zagrebačkog biznismena”. U tekstu se tvrdi da Tito nije pokopan s prstenom koji je nosio na ruci od 1938, suprotno verovanju najbliže rodbine i suprotno vlastitoj želji.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Prsten – čiji je samo dijamant procenjen navodno na 250.000 dolara, bez uzimanja u obzir da je pripadao izuzetnoj istorijskoj ličnosti – nalazio se u Hrvatskoj, u vlasništvu „hrvatskog kolekcionara i velikog poklonika lika i dela Josipa Broza Tita, koji je želeo da ostane anoniman”. Nedeljnik objašnjava da je taj biznismen kupio prsten u Beogradu na crnom tržištu 1998, plativši ga 55.000 nemačkih maraka i pridodavši toj ceni još i dzip „Grand Cherokee“.
Prodavac je tražio da se prstenu, koji je imao dijamant od 5,35 karata promeni oblik, kako ne bi mogao da bude identifikovan, pa je kupac to i učinio u Amsterdamu. Tamo ga je preoblikovao od originalnog četvrtastog u okrugao oblik i dodao dva crvena draga kamena sa strane i niz belih brilijanata po ivici. Time je poznati Titov prsten, nakon više od pedeset godina, dobio novi oblik.
Sadašnji vlasnik Titovog prstena kupio je navodno i Titov radni sto, fotelju, tepih, revolver s posvetom predsednika Kenedija i zlatni sat ‘roleks’ s posvetom Moamera Al Gadafija. Zagrebački nedeljnik je tvrdio da su predmete iz Titove zaostavštine prodavala deca i unuci generala iz Titovog obezbeđenja, pritisnuti nemaštinom sredinom 90-ih.
Zagrebačka teorija
Titova najbliža rodbina, sin Mišo Broz i unuka Saša Broz, potvrdili su „Nacionalu“ da je Tito, prema vlastitoj želji, sahranjen s tim prstenom na ruci. List je naveo i razne spekulacije: spominjalo se da je Tito u bolnici u Ljubljani i u trenutku smrti imao taj prsten na ruci, ali ga u trenutku pokopa više nije imao, zbog čega je odmah po sahrani Nikola Ljubičić, jedan od Titu najbližih generala, postavio pitanje šta se dogodilo s prstenom; prema trećoj pretpostavci, pošto je Titova grobnica bila isprva improvizovana i tek nakon samog pokopa postavljen je pravi, teški, masivni mramor, sumnja se da je tada neko skinuo Titu prsten s ruke.“
„Nacional” je tvrdio da su desetak godina posle Titove smrti „nakon što su ostarjeli generali i Titovi najbliži suradnici počeli umirati od starosti, otkriveno je da je skupina beogradskih generala iz Titova osiguranja podijelila među sobom najvredniju Titovu ostavštinu, od prstena s ruke, preko namještaja do niza vrijednih darova koje je Tito dobivao za života”. Tada su „generalska djeca i unuci odlučili na crnom tržištu prodati Titove relikvije”, pa je tako najvredniji eksponat, Titov prsten, završio u Hrvatskoj.
Poreklo prstena Tito je otkrio Miši i njegovoj supruzi. Iako Mišo Broz nije znao precizno da kaže koje je godine Tito kupio prsten, informacije iz moskovskih arhiva govore da se radi o kraju 1938. U to vreme Tito je prevodio brojne knjige ruskih komunističkih lidera na hrvatski, srpski i slovenački, među kojima je bila i Staljinova „biblija” – „Istorija Svesavezne komunističke partije (boljševika)”. Tito je knjige prevodio i na nemački.
Budući da ga je bilo strah da nosi sa sobom ušteđevinu te se bojao da bi na povratku u Jugoslaviju mogao biti opljačkan, Tito je odlučio da novac zameni za nešto vredno te je, prema podacima iz moskovskih arhiva, u zlatari u Ulici Kuznjecki most u Moskvi kupio prsten. Mišo Broz je potvrdio navode iz moskovskih arhiva, samo nije znao adresu zlatare u kojoj je prsten kupljen. Iako se radi o skupocenom prstenu, Mišo Broz je, kako je pisao „Nacional“, rekao da se u to vreme u Rusiji tako vredan prsten mogao kupiti povoljno.
Upozorenje nepoznatog
Tu se uzbudljiva priča o prstenu ne završava. Nakon povratka u Jugoslaviju, odnosno u Zagreb, prema rečima Miše i Saše Broz, dolazi do intrigantnog događaja koji prstenu daje još veću vrednost i tajnovitost. Pred sam početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji Tito je jednog dana išao na tajni sastanak. Putem ga je zaustavio nepoznati muškarac koji mu je rekao da ga poznaje. Tito nikada, čak ni godinama nakon tog slučajnog susreta, nije saznao o kojem se čoveku radi. Ali ta mu je osoba rekla da su se jednom prilikom upoznali na nekom sastanku i da ga je zapamtio po tom izuzetno vrednom prstenu na ruci. Ujedno mu je rekao da ne ide na dogovoreni tajni sastanak jer mu se tamo sprema zaseda i ubistvo.
Tito ga je poslušao i u znak zahvalnosti darovao mu prsten. Nešto kasnije Tito je saznao da je informacija o zasedi bila tačna te je zaključio kako mu je taj prsten na neki način spasio život. Zato je odmah po završetku Drugog svetskog rata navodno napravio isti takav prsten koji do smrti nije skidao s leve ruke.
Mišo i Saša Broz su uvereni da je Tito pokopan s tim prstenom i ne veruju da bi neko mogao da ga uzme. Novinar „Nacionala“, međutim, tvrdi da su mahinacije „bile mogućne“ i da „nije sigurno da je Tito pokopan s prstenom“, kao i da je sigurno da je neko naknadno mogao da mu ga skine s ruke. Kao dokaz za to „Nacional“ uzima sećanja Dragomira Gavrilovića, koji je radio na vili u Užičkoj 15, Vili „Mir“ i pripremao Titovu grobnicu.
Gavrilović je, naime, počevši od 1969. godine izgradio većinu Titovih rezidencija u SFRJ, oko 60 rezidencija i skloništa, a među njima i dve najpoznatije beogradske – onu u Užičkoj 15 i vilu „Mir“. Kada je objavljena Titova smrt, Gavrilović je samoinicijativno napravio nacrt, angažovao radnike i za svega sedamdesetak sati napravili su grobnicu. Gavrilović je opisao kako je Tito sahranjen i rekao da zbog kratkog vremena od Titove smrti do njegove sahrane, grobnica nije mogla da bude napravljena onako kako je zamišljeno.
Druga sahrana maršala Tita
Deo Titove sahrane, koji nisu mogli da vide oni koji su joj prisustvovali ili je pratili u televizijskom prenosu, opisao mi je general i narodni heroj Petar Brajović, u intervjuu koji smo radili za „Borbu“ 1989. godine. Ovaj heroj iz borbi za oslobođenje Kosova i Metohije ispričaomi je da je prava Titova sahrana izgledala drugačije od one koja se videla na televiziji. Tito je, naime, „dva puta“ sahranjivan – jednom za potrebe TV auditorijuma i stotine državnika koji su bili na tribinama ispred Kuće cveća, a drugi put noću, kada su se svi razišli.
Pošto je godinu i po dana ranije, sa groblja u Švajcarskoj ukraden kovčeg sa telom Čarlija Čaplina, jugoslovensko rukovodstvo tražilo je da se za Titov grob nađe najteža nadgrobna ploča koja je tada bila dostupna. Tako je nađena ploča od 9 tona koja je mogla da se postavi samo pomoću dizalice, što je pretilo da se pretvori u dugotrajan i neizvestan čin, nimalo efektan za TV kamere. Odlučeno je zato da se umesto prave nadgrobne ploče postavi znatno lakša mermerna maska, a kada se kamere isključe, „maska“ će biti uklonjena, a teška nadgrobna ploča biće postavljena pomoću dizalice, pa makar to trajalo satima.
General Brajović je ispričao da je sanduk s maršalovim telom izvađen iz grobnice, obložen bakarnom maskom i ponovno spušten. Preko sanduka je stavljena betonska ploča pa na nju navučena ona mermerna, teška devet tona. Mada je dodatna sahrana trajala gotovo sedam sati, sve se odvijalo u tišini, mnogi od prisutnih Titovih saradnika bili su nemi od žalosti, a admiral Kostić nikako nije uspevao da zadrži suze.
Naknadna, ponovljena sahrana, odvijala pred visokim svedocima iz JNA i DB-a: admiralom Zoranom Kostićem, zamenikom ministra unutrašnjih poslova Franje Herljevića, Draškom Jurišićem, drugovima iz CK Dragoljubom Stavrevim i generalom Ivanom Dolničarom, generalima Brunom Vuletićem i Dragutinom Baracem, pukovnikom Nikodinom Jovanovićem, ličnim Titovim pratiocem Lukom Perišićem i glavnim operativnim inženjerom Dragomirom Gavrilovićem.
Ovi navodi generala Brajovića poslužili su za brojne spekulacije u tadašnjoj atmosferi „glasnosti“ koja je postojala u Jugoslaviji, od toga šta je sve sahranjeno s Titom, pa do toga ko je uopšte sahranjen u Kući cveća i da li je to bio Tito? Tadašnji sekretar za narodnu odbranu, general Veljko Kadijević, zbog toga je 1989. pozvao sve koji su neposredno i direktno bili uključeni u Titovu sahranu da daju izjave pod zakletvom. Uzak krug ljudi koji je znao sve detalje Titove sahrane dao je odvojene izjave.
Pod zakletvom, iskaze su dali generali Dragoljub Stavrov, Branko Vuletić, Dragutin Barac, admiral Zvonko Kostić, Titov lični ordonans Luka Perišić, tada zamenik ministra inostranih poslova, Draško Jurišić, pukovnik Đurđević i operativna grupa od 18 ljudi koja je sahranila Tita. Što se tiče detalja sahrane, svi iskazi su bili isti. Priča o prstenu se tada aktuelizovala, jer se i tada pričalo da je neko mogao da uzme Titov prsten.
I zagrebački „Nacional“ na osnovu ovoga zaključuje da je bilo dovoljno „prostora i vremena da se u tim trenucima skine prsten s Titove ruke, ako je on u tom trenutku uopće bio na njegovoj ruci“.
Dva prstena?
Za bezbednost Titovog sefa dok je ležao u Ljubljani bili su zaduženi Zvonko Kostić, prvi čovek specijalne jedinice Gardijske brigade i pukovnik Đurđević. Jedino su oni imali pristup sefu i prstenu dok ovaj nije bio na Brozovoj ruci, pošto mu je bio skinut pre operacije. U njihove odluke niko nije smeo da se meša jer su bili podređeni direktno Titu, a on je tada bio u komi. Ako je neko i mogao da eventualno uradi plagijat prstena jedino su to teorijski mogla njih dvojica.
Kostić je posle sahrane tvrdio da je on lično u prisustvu Luke Perišića i Titovog lekara Stankovića stavio pokojnom predsedniku prsten na ruku, svedoči Gavrilović, ističući svoje lično mišljenje da je sama ideja da je neko ukrao Titov prsten ili eventualno napravio njegovu kopiju u to vreme bila gotovo neverovatna.
[adsenseyu1]
Tito je, tvrdi Gavrilović, krajem decembra 1979. otišao iz Karađorđeva sa prstenom na ruci u Brdo kod Kranja, a odatle u ljubljanski Klinički centar, gde je početkom januara 1980. prvi put operisan.
„Kostić je pričao da su lekari neposredno pre zatvaranja kovčega tvrdili da je Tito tada imao prsten na ruci“, priča Gavrilović. „Mi smo sahranili kovčeg takav kakav nam je stigao iz Ljubljane. Kako su ga dopremili iz Ljubljane, pomerili smo ga svega dva metra da bismo ga položili u grobnicu.“
Živih svedoka koji su za vreme Titove bolesti čuvali u bolnici sef sa poverljivim državnim dokumentima i dijamantskim prstenom danas nema. Zvonko Kostić, glavni ađutant, je umro, a pukovnik Đurđević, drugi čovek po ingerencijama zadužen za bezbednost sefa, nekoliko godina pošto je Kadijević postavio pitanje prstena, pod čudnim okolnostima izvršio je samoubistvo 1992. godine.
Uloga Surčinskog klana
Tri godine kasnije, u februaru 2007, „Slobodna Dalmacija“ donela je više detalja ove senzacionalne priče. „Mladi biznismen” iz „Nacionalove” storije o Titovom prstenu je izvesni hrvatski narko bos koji je bio u vezi sa pripadnicima „Surčinskog klana“.
„Slobodna Dalmacija“ je zaključila da Titov prsten „ upućuje na spone surčinskih kriminalaca s nekadašnjim generalima JNA“ i tvrdi da su neki generali bivše armije zajedno s kriminalcima „pelješili Titove vile i rezidencijalne objekte“.
Titov unuk, Joška Broz, međutim, tvrdio je da je reč o najobičnijim lažima.
„Sve su to laži i svi ti predmeti su najobičniji falsifikati“, pričao je Joška Broz, kategorički odbacujući svaku pomisao da je ruka bilo kog mafijaša okićena dijamantskim prstenom njegovog dede. Joška Broz je tvrdio da može da garantuje da je njegov deda sahranjen s tim prstenom. On priznaje da je čuo za tu priču da se neko hvališe da na ruci ima unikatni „trofej“ skinut s Titove ruke tokom njegove sahrane, ali ističe da je to „još jedna prazna mafijaška priča“:
„Znate šta, muka mi je od toga. Ima ih na pretek koji se hvale da imaju Titovu lovačku pušku, sat, sablju i šta ti ja znam, a zapravo nemaju ništa. I znam da je moj deda sahranjen s tim prstenom, a mogli su da ga ukradu jedino ako su bili u stanju da podignu nadgrobnu ploču od devet tona! Ma, dajte, ko bi to one 1980. smeo da se usudi da Titu skine prsten s ruke?! Tvrdim da je taj prsten klasični falsifikat“, pričao je Joška Broz.
Zapisnik o Titovim stvarima
Od tada, pa sve do danas, mediji su prenosili, prepričavali, dopunjavali ili negirali ovu priču. Sada, međutim, možemo da bacimo više svetlosti na sva ova nagađanja i gotovo sa izvesnošću da potvrdimo da su Joška, Mišo i Saša Broz u pravu kada tvrde da je Tito sahranjen s prstenom koji je celog života nosio.
To potvrđuje dokument „Zapisnik komisije o sprovođenju rešenja Predsedništva SFRJ, br. D.T. – 11, od 14. maja 1980“ pod oznakom „državna tajna“, koji je u posedu porodice jednog od najviših državnih funkcionera SFRJ, a koji smo imali na uvidu. To je dokument Komisije za pregled, popis i pohranjivanje dokumenata i pisanih materijala iz kasa, radnih stolova i prostorija u Užičkoj 15, Aneksu Muzeja 25. maj, Bilijarnici, Cvetnoj bašti, Belom dvoru, Starom muzeju, Muzeju 23. maj i prostoriji Grupe za memoarsku građu. Materijal ima 34 strane popisa predmeta i imovine koja je nađena u navedenim prostorijama.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Komisija u sastavu član SIV-a Vajo Skendzić, izvršni sekretar CK SKJ Milojko Drulović, pomoćnik saveznog sekretara za unutrašnje poslove Aleksandar Andonovski, general-pukovnik Dušan Pekić, kontra-admiral Zvonimir Kostić i pukovnik Luka Perišić, počela je 21. maja otvaranje prostorija u kojima je Tito radio i pregled navedenog inventara, ličnih torbi, tašni i nesesera koje je Tito koristio. U njima su nađeni različiti predmeti, ali i brojne dragocenosti, počevši od zlatnih poluga, zlatnih kovanica, običnih i zlatnih pištolja, dinarskog i deviznog novca.
Na osnovu ovog zapisnika može da se potvrdi da je Jovanka Broz bila u pravu kada je decenijama posle Titove smrti tražila da joj se preda zajednička, njena i Titova ušteđevina, tvrdeći da je Tito imao i primao platu. Tadašnji jugoslovenski funkcioneri, valjda u nameri da ga još više idealizuju, tvrdili su suprotno, da Tito nikada nije imao platu.
Iz zapisnika ove komisije jasno se vidi da je Tito imao i da je primao svoju platu. U stolu njegovog sekretara nađene su koverte u kojima su bile plate za mesece dok je Tito bio u bolnici, februar, mart, april i maj, nadoknada za nosioce Partizanske spomenice 1941. i nosioca Ordena narodnog heroja.
Titova plata iznosila je 70.000 dinara, što je bilo oko 2.300 dolara. Dodatak za nosioca Partizanske spomenice bio je 6.380 dinara, a za Orden narodnog heroja još 1.490 dinara. Po svim osnovama, Tito je primao oko 3.000 dolara mesečno u dinarima, po tadašnjem zvaničnom kursu Narodne banke.
[adsenseyu4]
40 ključeva i kesa sa zlatnicima
U spiskovima se nalaze brojni drugi zanimljivi predmeti. U akten tašni od krokodilske kože koju je poslednjih godina života Tito nosio na svim putovanjima, nalaze se brojne penkale i upaljači, ali i sasvim egzotični predmeti poput legitimacije za povlašćenu i besplatnu vožnju, kako se tada zvala, a za koju teško možemo da pretpostavimo zašto je Titu uopšte trebala, kada se nikada nije vozio javnim prevozom.
Kada smo već kod putovanja, tu je bio i deo beleške za obračun dnevnica za put u Havanu. Tu se nalazilo i 40 ključeva na različitim privescima za koje nije navedeno čemu su služili, a zanimljivo je zamisliti kako se sam vlasnik snalazio s njima, budući da ih je bilo toliko.
U ličnom ručnom neseseru od krokodilske kože braon boje, pored beleški sa nekoliko zvaničnih sastanaka, nađeno je 960.200 dinara.
U sledećoj tašni od krokodilske kože nalazio se pištolj 7.65 mm, model 70, koji je proizvodila Crvena zastava i koji je bio poklon SR Srbije sa posvetom za 25. maj 1977. Pištolj je bio napunjen šaržerom od 8 metaka.
Izgleda da su tašne i neseseri od krokodilske kože bili namenjeni za posebno vredne stvari i novac. U jednoj tašnici, takođe od krokodilske kože, nađeno je 300.000 dinara. Sve ovo komisija je prebrajala i vratila tamo gde je bilo.
Torba sa inventarskim brojem 323 sadržavala je zlatnu tabakeru s brilijantima, 8 muških i ženskih prstenova sa belim i žutim zlatom, četiri zlatna prstena s brilijantima od kojih jedan s petokrakom, dukat Kraljevine Jugoslavije iz 1932. sa likom kralja Aleksandra i kraljice Marije, zlatnik od 20 dinara iz 1925, a zatim čitava numizmatička kolekcija stranih zlatnih kovanica: 6 austrougarskih dukata iz godina 1909-1915, tri zlatnika od 100 kruna s likom Franje Josipa, 2 zlatnika od po 100 švajcarskih kruna sa likom kralja Alberta, četiri američka zlatnika sa Statuom pobede od po 10 dolara iskovanih do 1890. i još različitih američkih zlatnika vrednosti od 20 dolara. Pored njih tu su bili još arapski, meksički, čehoslovački, francuski, britanski i nemački zlatnici.
Zanimljivo je da je Tito imao i zlatnik s likom Ante Pavelića od 500 kuna, iskovan 1941. i albanskog kralja Zogua od 100 franaka iz 1927. godine. Zlatnici su se nalazili u kožnoj kesici braon boje, ukupno njih 39.
Zlatna kolekcija se nastavljala švajcarskim zlatnim satovima sa zlatnim narukvicama – Šafhauzen, Elektrik i Lonžin sa 3 brilijantske brojke, zlatna ruska „Raketa“ s likom Brežnjeva. U tašni broj 352 nađeno je 4.335 američkih dolara i 70.000 dinara.
U ormaru u Titovom radnom kabinetu, nađene su tri zlatne poluge, sa žigom Narodne banke Kraljevine Jugoslavije i ukupne težine nešto više od dva kilograma.
Neseser br. 372
Za nas je ovoga puta važan predmet „neseser – kofer braon boje” pod rednim brojem 372. U zapisniku je navedeno: „Ovim neseserom rukovao je pukovnik Luka Perišić i, kako je napred navedeno, sadržaj je slikan za vreme lečenja druga predsednika u Kliničkom centru i prikazan na fotografijama koje su označene brojevima od 1 do 13 i na fotografiji broj 18”. Reč je o ukupno 30 predmeta, mahom za ličnu upotrebu, koje su bile u Kliničkom centru.
Među stvarima koje su se nalazile u tom neseseru, nalazio se i Titov prsten. Komisija je stavila napomenu: „Na fotografiji broj 6. pod rednim brojem 4. vidi se prsten druga Predsednika, koji se ne nalazi u sadržaju nesesera. Naime, po želji druga Predsednika, prsten mu je posle smrti stavljen na ruku. Kod stavljanja prstena na ruku bili su prisutni kontra-admiral Zvonimir Kostić, ađutant VKOS i pukovnik Luka Perišić. Postoji i pismena izjava drugarice Darjane Grbić da je drug Predsednik izrazio tu želju.“
Kada je otvorena ova afera, javio se jedan od prisutnih kada je Titu stavljen prsten na prst, Luka Perišić. „Lično sam video da mu je na ruci bio prsten i sat ‘roleks’ koji su, kao i kod svakog pacijenta, uoči anestezije i operacije bili skinuti“, rekao je Perišić i naglasio da su metalne ivice kovčega bile zavarene odmah u ljubljanskoj bolnici.
Perišićevu priču potvrdio je i inženjer Gavrilović. „Titov sanduk stigao je zalemljen i nijednog trenutka nije otvaran, pa prsten u Beogradu nikako nije mogao da bude ukraden.“
Dok se na jednoj strani razotkriva bar deo misterije, jer je sada jasno da je prsten stavljen na Titovu ruku pre sahrane, nova zagonetka se stvara uključivanjem nove ličnosti, Darjane Grbić, kao poverljive osobe koja prenosi poslednju Titovu volju.
Pojava sestara Grbić, Darijane i Radojke, kao Titovih maserki, donela je brojne nesporazume u Titovoj okolini i brojne spletke koje su uticale na odnos Tita i njegove supruge Jovanke. Kada je Jovanka 1977. odstranjena od Tita, najviše zbog stalnih sporova i svađa s njim u vezi sa statusom ove dve sestre, Darijana Grbić je stekla Titovo veliko poverenje, pa joj je on saopštio i takvu stvar, svoju želji da bude sahranjen s prstenom na ruci, koju nisu znali ni njegovi najbliži saradnici
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
Dragan Bisenić (RTS)
