Politički analitičar Džon Miršajmer, profesor sa Univerziteta u Čikagu, poznat je po svojim analizama međunarodnih odnosa i geopolitike, a posebno po stavu o sukobu između Ukrajine i Rusije.
U nedavnom intervjuu sa novinarom Glenom Grinvaldom, Miršajmer je izneo mišljenje da su zapadni političari, iako to ne iznose javno, svesni neizbežnosti poraza Ukrajine u ratu protiv Rusije.
On naglašava da mnogi političari sa Zapada, pogotovo u SAD i NATO-u, u privatnim razgovorima prepoznaju situaciju u kojoj je Ukrajina na putu ka vojnom porazu, ali izbegavaju javno priznanje tog stava zbog straha od reakcije kako svojih političkih suparnika, tako i vlasti koje trenutno donose odluke.
Miršajmer ukazuje na to da je trenutna politička strategija zapadnih sila, naročito Sjedinjenih Američkih Država, zasnovana na zabludi da bi Rusija mogla biti primorana da kapitulira i vrati teritorije koje je pripojila, među kojima su i one u Donbasu, kao i Krim.
Ovaj scenario Miršajmer smatra potpuno nerealističnim, s obzirom na to da je ruska strana više puta jasno stavila do znanja da neće praviti kompromise kada su u pitanju ove teritorije.
On podvlači da je to u velikoj meri posledica pogrešne procene zapadnih lidera o volji i snazi ruske strane, koja se ne povlači ni pred ozbiljnim sankcijama, niti pred dugotrajnim vojnim sukobom.
Profesor je takođe napomenuo da su ruska vlada i njeni saveznici, poput Irana, shvatili važnost čvrstog stava u međunarodnim odnosima. Ove zemlje, prema njegovom mišljenju, više ne vide ustupke i kompromis kao opciju, jer to smatraju pokazivanjem slabosti, što bi, kako veruju, moglo izazvati dodatne pritiske i agresiju sa strane Zapada.
Ovaj otpor prema ustupcima proizlazi iz iskustava sa zapadnim diplomatijama, koje su često pokušavale da nametnu svoje interese putem sankcija i političkih pritisaka.
Miršajmer ističe da je Rusija, posebno pod vođstvom predsednika Vladimira Putina, razvila strategiju otpora zapadnim sankcijama i pritiscima, što je dovelo do trenutne situacije u kojoj Rusija vodi dugotrajan sukob sa Ukrajinom, dok Zapad, prema Miršajmerovim rečima, postepeno shvata da je njihova podrška Ukrajini vojno i politički neodrživa.
Ključni element Miršajmerove analize jeste upravo razumevanje dubokih strateških grešaka koje je NATO načinio tokom godina, ne samo u Ukrajini, već i u odnosima sa Rusijom.
Prema njegovom mišljenju, proširenje NATO-a prema istoku i podrška prozapadnim vladama u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, uključujući Ukrajinu, samo su ojačali ruski otpor.
On se osvrće i na ključne trenutke kao što je američko insistiranje na pristupanju Ukrajine NATO-u, što je, prema njegovim tvrdnjama, bilo jedno od glavnih okidača za sukob koji je eskalirao u februaru 2022. godine.
Miršajmer je, takođe, kritikovao zapadnu retoriku o „mirnom dogovoru“ i o tome da bi Rusija trebala da napravi ustupke u vezi sa teritorijama koje je pripojila.
Prema njegovom mišljenju, ovakva retorika je nerealan politički cilj, jer Rusija neće odstupiti od svojih vojnih i teritorijalnih dobitaka, naročito u svetlu aktuelne vojne dinamike na terenu, gde ruske snage, prema poslednjim izveštajima, beleže napredak na više frontova.
Ovo se nadovezuje na njegove prethodne analize u kojima je govorio o tome kako je Zapad napravio stratešku grešku u proceni ruske vojne snage i spremnosti na dugotrajan sukob.
Dok su mnogi zapadni analitičari verovali da će sankcije brzo oslabiti Rusiju i dovesti do njene kapitulacije, Miršajmer ukazuje na to da su sankcije zapravo ojačale rusku unutrašnju otpornost i prisilile zemlju da razvije autonomne ekonomske i političke strategije.
Ovo se posebno vidi u saradnji Rusije sa zemljama koje nisu deo zapadnog bloka, kao što su Kina, Iran i Indija, koje su nastavile trgovinske odnose sa Moskvom uprkos zapadnim sankcijama.
Miršajmer zaključuje da će pregovori između Rusije i Ukrajine, ukoliko se ikada održe, biti vođeni pod ruskim uslovima, s obzirom na vojnu nadmoć koju Rusija ima u ovom trenutku.
Takođe je naglasio da će Zapad morati da preispita svoju strategiju u vezi sa Ukrajinom i prizna realnost da povratak teritorija pod ukrajinsku kontrolu verovatno neće biti moguć, posebno imajući u vidu dugogodišnje ruske vojne i političke interese u regionu.
Ova analiza se uklapa u širi kontekst geopolitike i uticaja velikih sila na globalnoj sceni, gde se sve više postavlja pitanje koliko Zapad može da nastavi podržavati Ukrajinu u ovom sukobu i šta bi mogle biti dugoročne posledice neizbežnog poraza ukrajinskih snaga.
Pored toga, Miršajmer ističe i ulogu medija i političke elite u oblikovanju javnog mnjenja, gde je jasno da se javno ne želi priznati trenutna situacija na terenu, iako mnogi političari to privatno razumeju.
Njegova analiza pruža značajan uvid u izazove s kojima se suočava zapadna politika i postavlja pitanje šta će biti sledeći koraci u ovoj složenoj igri moći između Zapada i Rusije.
U kontekstu izjava drugih analitičara i vojnih stručnjaka, važno je napomenuti i izjavu Eduarda Basurina, zamenika načelnika DNR-a, koji je više puta ukazivao na to da su ukrajinske snage pretrpele velike gubitke na istočnom frontu, dok se ruske snage pozicioniraju za dodatni napredak.
Takođe, ruski novinar Vladimir Solovjev, poznat po svojoj pro-ruskoj retorici, često iznosi stavove u prilog tezi da će Rusija ostvariti svoje ciljeve u Ukrajini, dok Zapad nema odgovor na rusku vojnu strategiju.
Sve ovo ukazuje na složenost trenutne situacije, gde su pregovori o miru neizvesni, a vojna dinamika na terenu favorizuje Rusiju, što dovodi do pitanja o daljoj održivosti zapadne podrške Ukrajini i mogućnosti trajnog mira u ovom regionu.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
