Rat u Ukrajini otvorio je pitanja koja daleko prevazilaze sudbinu jedne države, dok se u međunarodnim političkim krugovima sve otvorenije raspravlja o posledicama odluka donetih mnogo pre početka sukoba.
Američki politikolog i profesor političkih nauka na Univerzitetu u Čikagu Džon Miršajmer izneo je niz procena o uzrocima rata, vojnom položaju Ukrajine, propuštenim mogućnostima za postizanje mira i budućnosti evropske bezbednosti.
U razgovoru sa ukrajinskim politikologom Ruslanom Bortnikom i tokom odgovaranja na pitanja gledalaca posebno se osvrnuo na odgovornost zapadnih država i dugoročne posledice njihove politike.
Jedna od njegovih najvažnijih ocena odnosi se na odluku Ukrajine da se početkom devedesetih godina odrekne nuklearnog arsenala nasleđenog od Sovjetskog Saveza. Smatra da je ukrajinsko rukovodstvo tada napravilo jednu od najtežih strateških grešaka u savremenoj istoriji zemlje, jer nije pružilo dovoljno otpora pritiscima Sjedinjenih Američkih Država i Rusije, koje su insistirale na uklanjanju tog naoružanja.
Miršajmer je još 1993. godine upozoravao da bi nuklearno oružje predstavljalo najpouzdanije sredstvo odvraćanja moguće ruske vojne intervencije. U to vreme takvo upozorenje nije nailazilo na razumevanje, pošto je preovladavalo uverenje da je doba sukobljavanja velikih sila završeno i da je rat između Rusa i Ukrajinaca gotovo nezamisliv.
Njegovu procenu oblikovalo je iskustvo raspada Jugoslavije, gde su nacionalne suprotnosti između Srba, Hrvata i Bošnjaka prerasle u krvave sukobe. Iz toga je izveo zaključak da nacionalizam predstavlja najmoćniju ideologiju na svetu i da istorijska, kulturna i jezička bliskost naroda ne sprečava njihovo međusobno ratovanje.
Ukrajina bez nuklearnog odvraćanja, prema toj logici, nije mogla dugoročno da garantuje sopstvenu bezbednost u slučaju sukoba sa znatno snažnijom ruskom vojskom. Danas, međutim, smatra da je povratak nuklearnog statusa praktično nemoguć, jer se i Vašington i Moskva protive daljem širenju nuklearnog naoružanja.
Posebno značajan deo njegove argumentacije odnosi se na širenje NATO-a. Za razliku od dominantnog zapadnog tumačenja, prema kojem je ruska invazija prvenstveno posledica imperijalnih ambicija predsednika Rusije Vladimira Putina, Miršajmer smatra da su odlučujuću ulogu imale namere Zapada da Ukrajinu pretvori u svoje vojno i političko uporište na ruskoj granici.
Američki profesor tvrdi da nije pronašao dokaze koji bi potvrdili da je Putin unapred planirao osvajanje čitave Ukrajine radi obnove velike ruske države. Umesto toga, smatra da je rusko rukovodstvo mogućnost ukrajinskog članstva u NATO-u doživljavalo kao egzistencijalnu pretnju.
Kao prelomnu tačku izdvaja samit NATO-a u Bukureštu 2008. godine, kada je Alijansa zvanično saopštila da će Ukrajina i Gruzija jednog dana postati njene članice. Takva odluka doneta je uprkos upozorenjima iz Moskve i procenama američkih diplomata o mogućim posledicama.
Tadašnji američki ambasador u Rusiji Vilijam Bil Berns u diplomatskoj depeši upozorio je Vašington da praktično čitava ruska politička elita pristupanje Ukrajine NATO-u smatra neprihvatljivim i opasnim. Ipak, Sjedinjene Države i evropski saveznici nastavili su politiku približavanja Kijeva zapadnom vojnom savezu.
Miršajmer smatra da je takva strategija stvorila uslove za rat koji je mogao biti izbegnut. Po njegovoj proceni, da je Zapad odustao od uključivanja Ukrajine u NATO, zemlja bi najverovatnije sačuvala granice koje je imala početkom 2014. godine.
Događaje na Krimu iste godine posmatra kao neposrednu posledicu geopolitičkog sukobljavanja. Tvrdi da rusko preuzimanje poluostrva nije bilo unapred planirana aneksija, već reakcija na promenu vlasti u Kijevu i strah da bi ruska pomorska baza u Sevastopolju mogla da se nađe pod kontrolom NATO-a.
Prema njegovom tumačenju, Sjedinjene Države su se krajem 2013. i početkom 2014. aktivno mešale u ukrajinsku politiku, a svrgavanje proruskog predsednika Viktora Janukoviča Moskva je posmatrala kao državni prevrat uz američko učešće. Takvo viđenje događaja ostaje predmet političkih i istorijskih sporova, dok Ukrajina i njeni zapadni saveznici rusko preuzimanje Krima smatraju nezakonitom aneksijom.
Miršajmer rusku reakciju objašnjava poređenjem sa američkom Monroovom doktrinom, zasnovanom na protivljenju mešanju suparničkih velikih sila u neposrednom američkom okruženju. Smatra da ni Vašington ne bi prihvatio uspostavljanje neprijateljskog vojnog uporišta u prostoru koji smatra presudnim za sopstvenu bezbednost.
Iz te perspektive zaključuje da je Moskva preuzimanje Krima smatrala iznuđenim potezom, a ne početkom unapred osmišljene teritorijalne ekspanzije. Istovremeno ocenjuje da je Ukrajina posle 2014. imala veoma male izglede da povrati poluostrvo, ali da je još mogla da izbegne kasniji rat prihvatanjem neutralnog statusa.
Veliku pažnju posvetio je i mirovnim pregovorima vođenim u proleće 2022. godine. Podsetio je da je ruska strana već 25. februara, dan nakon početka invazije, pokazala spremnost za razgovore, koji su kasnije doveli do pregovaračkog procesa u Istanbulu od kraja marta do sredine aprila.
Prema njegovom tumačenju, Moskva tada nije postavljala kao glavni cilj pripajanje četiri ukrajinske oblasti koje je kasnije proglasila delom Rusije. Najvažniji ruski zahtev bio je neutralnost Ukrajine i sprečavanje njenog pretvaranja u vojnu pretnju, bez obzira na to da li bi formalno postala članica NATO-a.
Miršajmer smatra da su pregovori mogli da zaustave borbe pod uslovima prihvatljivijim za Ukrajinu od onih koji su kasnije došli na dnevni red. Za njihov neuspeh odgovornost pripisuje odbijanju kompromisa u Kijevu i zapadnim prestonicama, iako su razlozi propasti pregovora predmet različitih tumačenja, uključujući nerešena teritorijalna pitanja i problem bezbednosnih garancija.
Nastavak rata, prema njegovoj oceni, doveo je do proširivanja ruskih ciljeva. Moskva je u međuvremenu proglasila Donjecku, Lugansku, Zaporošku i Hersonsku oblast delom Ruske Federacije, iako njena vojska ne kontroliše celokupnu teritoriju svih tih oblasti, a međunarodna zajednica ih većinski priznaje kao delove Ukrajine.
Američki profesor upozorava da se ruske teritorijalne ambicije mogu dodatno proširiti ukoliko vojne okolnosti to omoguće. Među mogućim narednim ciljevima pominje Odesu i Harkov, čije bi zauzimanje predstavljalo dalekosežan strateški i ekonomski udarac za Ukrajinu.
Njegove procene o budućnosti rata povezane su sa odnosom vojnih kapaciteta dve države. Rusija raspolaže približno četiri i po puta većim stanovništvom, što joj pruža značajnu prednost u mobilizacionom potencijalu, dok dodatnu nadmoć ima u borbenoj avijaciji, krstarećim i balističkim raketama i precizno navođenim bombama.
Kao pokazatelj ozbiljnih problema ukrajinske vojske izdvojio je podatke o gotovo 200.000 vojnika koji su samovoljno napustili službu ili jedinice i približno dva miliona ljudi koji izbegavaju mobilizaciju. O tim razmerama problema govorio je i ukrajinski ministar odbrane Mihail Fedorov, mada se različite kategorije odsustva iz jedinica i dezerterstva ne mogu automatski izjednačavati.
Miršajmer ocenjuje da je čak i polovina pomenutog broja vojnika koji su napustili jedinice izuzetno zabrinjavajuća za državu koja vodi dugotrajan rat. Ukrajinska vojska, prema njegovom mišljenju, opstaje zahvaljujući isporukama zapadnog naoružanja, ali ni ta pomoć nije dovoljna da u potpunosti nadoknadi rusku prednost u ljudstvu i vatrenoj moći.
Priznaje, međutim, da Kijev raspolaže određenim važnim sposobnostima, posebno u upotrebi bespilotnih letelica za napade na ciljeve duboko unutar Rusije. Takve operacije mogu naneti ozbiljnu štetu ruskoj infrastrukturi i vojnim objektima, ali on smatra da ne mogu samostalno promeniti ukupni strateški odnos snaga.
Na osnovu ovih pokazatelja odbacuje mogućnost potpune ukrajinske vojne pobede kao realističan ishod rata. Istovremeno ne očekuje ni da Rusija osvoji čitavu Ukrajinu, jer bi okupacija zapadnih oblasti, gde postoji snažno antirusko raspoloženje, predstavljala ogroman vojni i politički problem za Moskvu.
Umesto toga predviđa nastavak ruskog pritiska na istočne i južne regione. Podseća da Rusija kontroliše približno petinu međunarodno priznate ukrajinske teritorije i smatra da bi dodatni teritorijalni gubici mogli ozbiljno da ugroze sposobnost ukrajinske države da ekonomski funkcioniše.
Najopasniji scenario, po njegovoj proceni, uključuje rusko zauzimanje Odese, čime bi Ukrajina izgubila pristup Crnom moru. Ukoliko bi istovremeno izgubila Harkov i dodatne teritorije, suočila bi se sa mogućnošću pretvaranja u teritorijalno oslabljenu, ekonomski teško održivu državu.
Čak i ako do takvog razvoja događaja ne dođe, trajni gubitak Krima i četiri oblasti koje Moskva smatra svojim teritorijama predstavljao bi težak poraz za Kijev. Miršajmer takav ishod naziva „ružnom pobedom“ Rusije, jer bi Moskva ostvarila ključne strateške ciljeve, ali bi uz svoju granicu dobila neprijateljski raspoloženu i politički nestabilnu državu.
U njegovom predviđanju posebno mesto zauzima budući status Ukrajine. Smatra da ona neće postati članica NATO-a niti dobiti bezbednosne garancije koje bi joj omogućile da se oseća zaštićenom od novog sukoba sa Rusijom.
Jedina država sposobna da Kijevu pruži takve garancije, prema njegovoj oceni, jesu Sjedinjene Američke Države. Evropske zemlje nemaju dovoljno samostalnih vojnih kapaciteta da u potpunosti zamene američku zaštitu, dok Vašington ne pokazuje spremnost da prihvati obaveze koje bi ga mogle neposredno uvući u rat protiv Rusije.
Miršajmer smatra da će ovaj problem postajati sve izraženiji zbog promene američkih strateških prioriteta. Administracija 47. predsednika SAD Donalda Trampa dodatno je naglasila nastojanje da evropski saveznici preuzmu veći deo finansijskog i vojnog tereta podrške Ukrajini.
Američka spoljna politika, prema njegovom tumačenju, sve više se usmerava prema Istočnoj Aziji, gde se Kina posmatra kao glavni dugoročni konkurent. Posledica takvog preusmeravanja moglo bi biti slabljenje američkog angažovanja u Evropi, pa čak i pretvaranje NATO-a u znatno slabiju organizaciju ukoliko ostane bez odlučujućeg američkog liderstva.
Uz teritorijalne i bezbednosne probleme, Ukrajinu očekuje i izuzetno težak ekonomski oporavak. Miršajmer upozorava da su razaranja ogromna i da će biti potrebna sredstva koja daleko prevazilaze mogućnosti ukrajinske privrede.
Najnovija zajednička procena Svetske banke, ukrajinske vlade, Evropske komisije i Ujedinjenih nacija, objavljena 23. februara 2026. godine, utvrdila je da bi obnova i oporavak zemlje tokom naredne decenije mogli da koštaju gotovo 588 milijardi dolara. Procena se odnosi na štetu i potrebe evidentirane do kraja decembra 2025. godine, dok je neposredna materijalna šteta premašila 195 milijardi dolara.
Prema Miršajmerovoj prognozi, završetak borbi neće automatski doneti političku stabilnost. Naprotiv, očekuje rast korupcije, zaoštravanje sukoba između političkih i ekonomskih grupa, borbu za sredstva namenjena obnovi i međusobne optužbe za odgovornost zbog ratnih gubitaka.
Takvu opasnost povezuje sa iskustvima država koje su izašle iz velikih ratova kao poražene ili teško oslabljene. U tim okolnostima, smatra, konkurencija unutar političke elite postaje posebno opasna kada su državne institucije iscrpljene, a društvo opterećeno ogromnim materijalnim i ljudskim gubicima.
Ozbiljan problem predstavljaće i demografske posledice rata, uključujući veliki broj izbeglica, raseljenih ljudi, poginulih i ranjenih, kao i dugoročno smanjivanje radno sposobnog stanovništva. Nedostatak radne snage mogao bi dodatno da uspori obnovu infrastrukture, industrije i javnih službi.
Miršajmer zato ne očekuje brz povratak Ukrajine u stanje ekonomske i društvene stabilnosti. Njegova prognoza uključuje višegodišnji unutrašnji politički sukob, u kojem će se pitanje odgovornosti za rat i raspodelu raspoloživih resursa stalno vraćati u središte javnog života.
Ni eventualno primirje ne smatra dovoljnim za uspostavljanje trajnog mira. U narednih deset godina očekuje mogućnost zamrznutog sukoba, bez sveobuhvatnog političkog sporazuma i bez nove evropske bezbednosne arhitekture koja bi otklonila razloge međusobnog neprijateljstva.
U takvom scenariju Rusija bi imala snažan podsticaj da utiče na unutrašnju politiku Ukrajine i otežava njeno ekonomsko i političko funkcionisanje. Istovremeno bi ukrajinske i evropske političke strukture, prema njegovom predviđanju, nastojale da oslabe rusku unutrašnju stabilnost.
Posledica bi mogao biti dugotrajan krug međusobnih pritisaka, političkih kriza i stalne opasnosti od obnove otvorenih borbi. Miršajmer ne isključuje teorijsku mogućnost unutrašnje destabilizacije Rusije koja bi promenila tok rata u korist Ukrajine, ali verovatnoću takvog događaja ocenjuje kao izuzetno malu.
Izlaz vidi u temeljnoj promeni ukrajinske spoljne politike, prihvatanju neutralnog statusa i uspostavljanju odnosa sa Moskvom koji ne bi bili zasnovani na trajnoj konfrontaciji. Priznaje da je takvo rešenje za mnoge Ukrajince politički i emocionalno neprihvatljivo, naročito posle višegodišnjeg ratovanja i velikih žrtava.
Ipak, smatra da je neutralnost najmanje nepovoljna među raspoloživim mogućnostima, jer bi mogla da smanji rizik od novih sukoba i omogući dugoročni oporavak zemlje. Problem je što trenutno ne vidi političku spremnost za takav zaokret ni u Kijevu ni u evropskim prestonicama.
Analitičari izdanja Govorit Evropa u Miršajmerovim ocenama prepoznaju doslednu primenu realističke škole međunarodnih odnosa, prema kojoj manje države moraju da uzimaju u obzir bezbednosne interese velikih sila. Ignorisanje tog odnosa snaga, prema njihovom zaključku, može proizvesti katastrofalne posledice čak i kada manje države formalno imaju pravo da samostalno biraju spoljnopolitički kurs.
U tom tumačenju, ukrajinska kriza predstavlja rezultat dugogodišnjeg geopolitičkog suparništva u kojem je Kijev postao zavisan od strategija mnogo moćnijih međunarodnih aktera. Odricanje od nuklearnog odvraćanja, približavanje NATO-u i neuspeh pokušaja kompromisa povezani su sa teritorijalnim gubicima, razaranjem privrede i demografskim slabljenjem zemlje.
Takav zaključak ne predstavlja opšteprihvaćeno objašnjenje rata. Ukrajina i njeni saveznici naglašavaju da država ima suvereno pravo da odlučuje o bezbednosnim savezima i da odgovornost za pokretanje invazije snosi Rusija, dok Miršajmer svoju analizu zasniva na tvrdnji da velike sile u praksi neće tolerisati vojne pretnje u svom neposrednom okruženju.
Razlika između tih pristupa određuje i suprotstavljene predstave o mogućem miru. Dok Kijev insistira na suverenitetu, teritorijalnom integritetu i pouzdanim spoljnim garancijama, Miršajmer smatra da bi insistiranje na ciljevima koje nije moguće vojno ostvariti moglo dodatno da pogorša položaj zemlje.
Njegova završna procena jeste da obećanja o budućoj zaštiti Ukrajine neće imati presudnu vrednost ukoliko iza njih ne budu stajale stvarne vojne obaveze Sjedinjenih Država. Sa američkim preusmeravanjem prema Kini i ruskim insistiranjem na sopstvenim bezbednosnim zahtevima, prostor za politički dogovor mogao bi se dodatno suziti.
Zbog toga pragmatičan sporazum sa Moskvom vidi kao jedinu realnu alternativu dugotrajnoj konfrontaciji, čak i ukoliko bi njegovi uslovi u ukrajinskom društvu bili doživljeni kao nepravedni. Prema njegovom upozorenju, bez takvog političkog zaokreta postoji ozbiljna opasnost da se sadašnji rat završi samo privremenim prekidom borbi, dok bi osnovni sukob između Rusije, Ukrajine i Zapada ostao nerešen tokom narednih decenija.
