Piše, Slobodan Jovanović
Mogli bismo bar nešto da naučimo od tog Zapada – na primer, da za razliku od njihovog ponavljanja laži da bi ih pretvorili u istine, mi počnemo da ponavljamo istine.
Da bi ih što bolje upamtili, proširili do što većeg broja ljudi, da bi ih ojačali za pariranje sve drskijoj zapadnoj agresiji neistina, manipulacija i podvala.
Mi, naime, često kažemo – pa to je poznato, to smo već rekli, šta je tu novo i čemu ponavljanje. I tako na svaku izgovorenu istinu stavljamo tačku. Da, istina je ontološki jača od laži, ali ipak ne znači da je treba ostaviti da se sama bori i opstaje u ovoj zaglušujućoj tiraniji laži.
I da pređemo na stvar: Zapad s Amerikom na čelu, posle dve i po godine ratovanja protiv Rusije na tlu Ukrajine, sad saziva „mirovnu konferenciju“ u Švajcarskoj, i to između Ukrajine i Rusije, a na tu konferenciju ne poziva Rusiju. Drugim rečima, treba da se odlučuje o miru između dve, ili pre između tri zaraćene strane, a da o tome ne odlučuje i čak ne učestvuje jedna od njih.
Takva mirovna konferencija nije poznata u istoriji ratovanja. Odnosno, to i nije mirovna konferencija niti može tako da se zove jer njen ishod, pa prema tome ni motiv, nije i ne
može biti mir i mirovni sporazum, nego osuda jedne od zaraćenih strana i njena izolacija, pri čemu se svaka od zemalja učesnica pretvara u člana koalicije za osudu, za zauzimanje strane u sukobu i u potencijalnog učesnika u ratu protiv osuđene strane – Rusije.
Dakle, reč je o ratnoj, a ne o mirovnoj konferenciji.
Jesmo li spremni da je zovemo ratna konferencija i da to ponavljamo onako kako će svi zapadni mediji ponavljati da je mirovna?
Ne verujem, možda zato što ne bismo da im se zameramo, što po inerciji verujemo zapadnim medijima, čak i kad im svet, pa čak i samo zapadno javno mnjenje, sve manje veruje, a možda i zbog neke naše, slovenske, opčinjenosti Zapadom i sjajem zapadnih metropola.
Zapad se, u stvari, bori protiv sopstvene izolacije.
Prvo šok saznanje da im svet ne veruje, bilo je odbijanje daleko većeg dela čovečanstva da prihvati njihovu „istinu“ o ratu u Ukrajini i njihov nalog da se uvedu sankcije Rusiji. Tako su, umesto uobičajenog kažnjavanja i izolovanja drugih, ovaj put kaznili i izolovali sami sebe.
Onda su organizovali još jedno globalno prebrojavanje u pokušaju da proruske Srbe proglase za genocidan narod, gde su takođe prošli kao bos po trnju, sa svim svojim prljavim lobiranjem, pritiscima i pretnjama, nastojeći da po ko zna koji put prevare muslimanski svet kao zaštitnici bosanskih muslimana od navodno genocidnih Srba, dok u isto vreme sponzorišu izraelski genocid nad palestinskim muslimanima.
I evo sada preduzimaju treći pokušaj da prevare čovečanstvo svojom lažnom brigom za mir u Ukrajini, dok uveliko šalju dalekometno oružje i huškaju Ukrajince da gađaju ruske gradove.
Svet je od početka rusku specijalnu operaciju u Ukrajini doživeo kao pojavu alternative unipolarnom svetu – svetu zapadnog jednoumlja, dominacije i ponovnog uspostavljanja klasičnog, ovaj put – globalnog kolonijalizma. To je probudilo nade čovečanstva, naročito takozvanog svetskog juga – da je moguć svet ravnopravnih umesto sveta nadređenih i podređenih država i naroda.
Ispostavilo se da se politički zapad već uveliko i lažno predstavljao kao čitava međunarodna zajednica, a da je to, u stvari, samo jedan relativno mali krug
zapadnoevropskih zemalja sa Amerikom na čelu, uz još nekoliko njihovih satelita sa drugih strana sveta.
Te zemlje, međutim, drže najveći deo svetskog bogatstva, uglavnom opljačkanog u viševekovnom kolonijalizmu od ostatka sveta, što je i osnov njihove moći u ekonomskom, političkom i vojnom pogledu.
Čitav problem nastaje kada se umesto daljeg i potpunog oslobađanja čovečanstva od nasleđa kolonijalizma i neokolonijalizma, krajem prošlog milenijuma, negde u vreme završetka tzv hladnog rata, počeo da uspostavlja upravo suprotan proces – povratka na klasični kolonijalizam.
Ovog puta globalnog, ne pojedinačnog tipa. Odnosno sa jednim kolonijalnim gospodarom – kolektivnim Zapadom, sa Amerikom na čelu.
I sad je na delu globalni sudar ta dva sveta – trenutno najdramatičniji u Ukrajini, između NATO i Rusije, i na Bliskom istoku, između Izraela, iza kojeg stoji Amerika i čitav oficijelni politički zapad, i palestinskog naroda, odnosno arapskog i muslimanskog sveta u celini.
Bitka se, međutim, bije i na drugim područjima i frontovima – u zapadnoj i centralnoj Africi, u južnoj Americi, na Balkanu, u Gruziji i na čitavom Kavkazu, na Korejskom poluostrvu, u Južnom koneskom moru, u Novoj Kaledoniji…
Uz mnogobrojne varijacije i specifičnosti, osnovna linija bitke je jedna ista i vodi se protiv
onih koji se lažno predstavljaju kao slobodan svet, kao svet demokratije i ljudskih prava, a zapravo su svet potčinjavanja, usudio bih se da kažem – okupacije i pljačke, skoro neke vrste novog robovlasničkog svetskog poretka.
Nije ovde reč samo o pukom ponavljanju ove i drugih istina o svetu u kojem živimo, nego o demontaži projekta koji se dugo i ozbiljno priprema kako bi se doveo do finala i okamenio, u vidu svojevrsnog „kraja istorije“, kako ga je egzaltirano i preuranjeno označio izvesni Fukujama, ili „Paks Amerikana“, kako kreatori vole da zovu svoj apokaliptični naum.
Kakav mir zagovaraju oni koji imaju preko hiljadu vojnih baza u svim delovima sveta?
Kako se ta njihova navodna borba za demokratiju i ljudska prava slaže sa rasturanjem i bukvalnim razaranjem suverenih i funkcionalnih država širom sveta – od Jugoslavije, sada i Srbije kojoj pokušavaju da uzmu deo teritorije i poklone nekom drugom, pa Libije, Iraka, Sirije, Avganistana, podrške i pomoći Izraelu da uništi i protera palestinski narod?
Čemu služe tzv nevladine organizacije u svim zemljama sveta osim kao instalirane pete kolone koje reaguju pritiskom na dugme za izazivanje nereda, smene režima i pripremanje lokalnog stanovništva na pokornost i mirenje sa sudbinom?
Čitava bitka se trenutno bije u Gruziji da se te strukture ne zovu i ne tretiraju kao agenti stranog uticaja, odnosno da se ta podzemna, u izvesnom smislu i subverzivna agentura, ne učini transparentnim.
Ili, da se vratimo našim primerima i iskustvima sa milosrdnim anđelima sa Zapada: kako to da im je važnija sudbina trojice američkih Albanaca (braće Bitićija), koji su došli da se bore na strani terorističke OVK, od tri hiljade Srba koje su ubile NATO bombe?
Već deceniju i po maltretiraju Srbiju zbog braće Bitići koji kao da su postali neka vrsta nedodirljivih polubožanstava samo zato što su postali državljani SAD. Ta činjenica, inače, izuzima svako takvo „polubožanstvo“ od pravde i zakonodavstva bilo koje druge države u svetu.
Predstavnike drugih naroda tretiraju kao da nisu ljudi – za njihove „međunarodne“ sudove, za njihove medije i političare ubijanje Srba kao da nije zločin, evo sada vidimo da ni ubijanje Rusa nije zločin, ni ubijanje Palestinaca i njihove dece.
Uveli su ekskluzivno pravo na bol majki, pri čemu bol majki Srpkinja, u istočnoj Bosni kao i bilo gde drugde, ne zavređuje ne samo saosećanje nego ni pomen ni uvršćivanje u elementarni red činjenica i saznanja. A kamo li da toliki njihovi mediji objave o tome po jednu jedinu ljudsku reč.
Morali bismo zato, ako hoćemo da opstanemo, da te istine ponavljamo. Kao, uostalom, i istinu o navodnom mirovnom skupu u Švajcarskoj. I svemu što je do njega dovelo.
Od toga kako je i zašto počeo rat u Ukrajini do statusa učesnika u njemu – ko je stvarni agresor, a ko brani opšteljudske vrednosti u njemu.
Glavni uzrok je, da ponovimo ono što svet zna, širenje NATO na istok, u opkoljavanju Rusije NATO državama i instaliranje raketnih lansirnih sistema na granici Rusije – u
baltičkim republikama, Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj, potom u „neutralnim“ skandinavskim državama – Švedskoj i Finskoj.
Cilj je pokoravanje i komadanje Rusije kako bi se Zapad, po instrukcijama Madlen Olbrajt, dočepao njenih resursa. Sledeći i neposredan korak je nasilna promena demokratski izabrane vlasti u Kijevu, posle čega NATO na široka vrata ulazi u Ukrajinu, preuzima komandovanje ukrajinskom vojskom, naoružava je i priprema za napad na Rusiju.
Tu je, zatim, masovno ubijanje ruskog stanovništva u Donbasu, pa prevara sa tzv Minskim sporazumima čiji je cilj bio da do rata ne dođe, a zapravo da se dobije na vremenu i još više naoruža i pripremi Ukrajina, pa onda pripremljeni blickrig kojim je trebalo pregaziti Donbas, pobiti i proterati Ruse kao što su učinili u hrvatskoj „oluji“…
Treba li navoditi sve druge istine i detalje u vezi s tim ili je za ovu priliku dovoljno da bi se videlo ono što svet zna – da je stvarni agresor NATO, da Rusija brani svoje stanovništvo od uništenja, a uz to i od očigledne namere Zapada da od Ukrajine napravi antirusiju, kao polugu za uništenje Rusije, jer je ukrajinska vlast samo iznajmila svoju teritoriju za rat NATO protiv Rusije, a svoje stanovništvo za „potrošni materijal“ ili „topovsko meso“ u tom ratu.
I ko s kim sada treba da se miri u Švajcarskoj? Odnosno: ko sve treba da pod firmom mira i implicitno – samim prisustvom na tom skupu – „učestvuje“ u osudi Rusije i njenoj izolaciji, kako bi se dobio impuls za promenu situacije na terenu?
Ili, za promenu već iskristalisanog stava svetskog javnog mnjenja o tom ratu pukom propagandnom zloupotrebom broja zemalja koje će se pojaviti na konferenciji.
Umesto odgovora na ta i druga pitanja, moglo bi se, posle bezbrojnih prevara i podvala, konačno konstatovati da nema više primirja i mirovnih sporazuma koji treba da posluže samo za promenu ratne sreće, nema više međunarodnih pregovora i dogovora koji treba da se krše odmah pošto se učesnici raziđu svojim kućama.
S tim što, uprkos tome, Zapad neće prestati sa smišljanjem novih manipulacija i propagandnih trikova. Zato što nije spreman da se odrekne nadređenosti i posezanja za tuđim, a to se ne postiže poštenjem, držanjem reči i pristajanjem na ravnopravnost.
Ovaj put brojne zemlje ili neće učestvovati na švajcarskom skupu ili će, poput Kine i Brazila inicirati skup(ove) za stvarni a ne lažni mir u Ukrajini.
(Fakti)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
