Na tribini, u punom amfiteatru Filozofskog fakulteta, učešće su uzeli Miloš Ković, Slobodan Antonić, Milo Lompar i Feđa Dimović.
U Amfiteatru Georgije Ostrogorski na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 24. decembra je održana tribina „Srpsko nacionalno pitanje u 21. veku“. Tribinu je organizovala „Grupa studenata sociologije“ a govorili su profesori Filozofskog fakulteta Miloš Ković i Slobodan Antonić, profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar i muzičar i advokat Feđa Dimović.
[adsenseyu1]
Slobodan Antonić je o srpskom nacionalnom pitanju – pitanju Kosova, Republike Srpske i položaju srpskog naroda u Crnoj Gori – govorio sa stanovišta onoga što on smatra sržnim problemom „a to je pitanje države“.
„Naš glavni problem po mom mišljenju jeste to što nam je država kidnapovana, našu državu su kidnapovali“, započeo je svoje izlaganje Antonić. Prema njegovom mišljenju i kada ne bi bilo tako, stvari ne bi bile idealne ali „bi svi problemi imali neku vrstu definicije i neku vrstu projekta“ kako se sa njima nositi. „Ali naša država više nije naša“, podvukao je Antonić.
VIDEO:
Antonić je ukazao da su srpsku državu kidnapovali „ljudi koji su delimično odavde“ i to je „jedna vrsta kolonijalne uprave“ i „stranci koji pripadaju imperijalnim transnacionalnim strukturama“ koji „rade na pacifikaciji i kolonizaciji ovoga terena“.
[adsenseyu4]
Feđa Dimović je ukazao na popularnu kulturu kao područje „borbe za vrednosti“.
Savremena popularna kultura, prema njegovoj oceni, nastoji da bude prijemčiva što širim masama i stoga je često „plitka“ i „pitka“. Ona je takođe i „snažno sredstvo meke moći“. Štaviše, nastavio je Dimović, popularna kultura ima zapaženo mesto u širenju i održavanju zapadne političke moći. Ovo mesto ona je potvrdila u hladnoratovskom odmeravanju snaga gde je snaga ideologija bila odmeravana i kroz popularnu kulturu u čemu je Zapad nesumnjivo odneo prevagu.
Miloš Ković je svoje izlaganje o „srpskom nacionalnom pitanju u 21. veku“ otpočeo podsećanjem na delo istoričara Vasilja Popovića Evropa i srpsko pitanje objavljeno u Beogradu 1940. godine.
Za Vasilja Popovića, objasnio je Ković, srpsko pitanje je bilo pitanje „slobode“, očuvanja onoga što je stečeno još u doba Karađorđa i Miloša, „pravo srpskog seljaka na privatnu svojinu“ i „pravo glasa“ (od 1869. u Srbiji je postojalo gotovo opšte pravo glasa). „Dakle, sloboda“, podvukao je Ković, „očuvanje onoga što je tradicijska, nasleđena kultura čiji je koren bio u pravoslavlju“. Ković je podvukao da su ove ideje bile prisutne ali ne i opšteprihvaćene u ondašnjem svetu – bilo je to doba carstava a u SAD, prekookeanskoj „luči slobode“ u doba kneza Mihajla je bilo preko četiri miliona robova.
[adsenseyu1]
„Ali je srpsko pitanje i oslobođenje srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Staroj Srbiji i Makedoniji“, nastavio je Ković, „a ukoliko okolnosti to dozvole tu su i Krajina, Srem, Banat, Bačka i Baranja“. Vasilj Popović je u svojoj knjizi analizirao kako je to uradila srpska diplomatija i kako je to uradila srpska vojska.
„Šta je srpsko pitanje za nas danas“, upitao se Ković. Ono je, rekao je, pitanje „resuverenizacije naše kulture“ i „resuverenizacija naše države“. „Povratak onoga što je srpska kultura nama i našoj kulturi i povratak kontrole nad našom državom“.
„Mi u Crnoj Gori imamo državu koja je nekada bila srpska a koja se sada okrenula protiv svojih građana, državu koja čini sve da zavadi svoje građane i koja se obrušila čak i na Srpsku pravoslavnu crkvu, imamo Republiku Srpsku koja se bori za opstanak i imamo u Srbiji državu koja se okrenula protiv svojih građana na Kosovu i Metohiji, koja traži način kako da ih se oslobodi i da ih preda Velikoj Albaniji ili da dobije razgraničenje“.
U svom izlaganju Milo Lompar je pretežno govorio o situaciji u Crnoj Gori i o dubokom saglasju između podgoričkog i beogradskog režima.
[adsenseyu4]
„Kada razmišljamo o prošlosti mi možemo da uzimamo različite primere i da sledstveno tome izvlačimo različite zaključke“, počeo je Lompar svoje izlaganje, „ali kada govorimo o nekoj stvari mi o njoj uvek govorimo sad i ovde“.
„To znači da mi danas govorimo u uslovima jednog dramatičnog stanja u Crnoj Gori gde se proces dezintegracije srpske nacije koji je otpočeo – po mom shvatanju stvari – još u titoističkoj Jugoslaviji a ubrzao se procesom njenoga raspada sada proteže na poslednju integralističku činjenicu srpske kulturne egzistencije a to je Srpska pravoslavna crkva“, rekao je Lompar.
„To je presudna činjenica našeg večerašnjeg razgovora“, podvukao je. „Mi se suočavamo sa jednom politikom koja teži da srpsku cetinjsku mitropoliju na izvestan način od Srpske pravoslavne crkve i da obavi jedan konstrukt koji u sebi obuhvata više različitih tokova“.
Autor Miloš Milojević
