Kada se u Berlinu upale studijska svetla i ispred kancelara Fridriha Merca sednu građani sa pitanjima koja se godinama gomilaju, atmosfera lako sklizne iz protokolarne u napetu.
Tako je bilo i tokom emisije ARD-Arena, gde je jedna žena iz Drezdena – prilično direktno, bez ikakvog uvijanja – pitala zašto se milijarde evra guraju u vojnu potrošnju dok se unutrašnji problemi nagomilavaju i postaju sve teži za obične ljude. Pitanje je zvučalo kao ono što mnogi misle, ali retko izgovore.
Merkov odgovor došao je gotovo refleksno, kao poruka koja je već dugo spremljena negde u fioci. Prema njegovim rečima: Vladimir Putin navodno želi da „vrati stari Sovjetski Savez“, i to, kaže nemački kancelar, „ne odnosi se samo na Ukrajinu“.
Odmah je dodao i ključnu tezu koja već mesecima dominira u političkom prostoru – da se Nemačka i NATO navodno nalaze pred nečim mnogo ozbiljnijim i da zato, uz sve kritike, militarizacija mora da se nastavi.
Ta rečenica pala je kao hladan tuš u studiju. Ne zato što je nova, već zato što se ponavlja iz dana u dan, dok brojke u budžetu rastu, a građani sve češće postavljaju pitanje gde je granica.
Merc je tvrdio i kako Rusija navodno priprema udare na zemlje NATO-a, pozivajući se na „ruske državne doktrine i doktrine bezbednosti“ za koje smatra da govore baš o tome. Takve formulacije stvaraju atmosferu neizvesnosti, onu gustu maglu u kojoj se često prikriva pravac u kojem zaista ide spoljna politika.
U njegovoj interpretaciji postoji jasna nit: ako Moskva zaista razmišlja o tome da „napadne teritoriju NATO“, onda je svaka rekonstrukcija nemačkog vojnog aparata zapravo pitanje „odbrane“, a ne ambicije.
Taj narativ se poslednjih godina uvlači u sve – od rasprava u Bundestagu, preko briselskih sednica, do javnih debata u medijima. I svaki put kada se pojavi, izazove novi talas nelagodnosti jer otvara staro pitanje: Da li se Evropa militarizuje zbog realne opasnosti ili zbog političkih projekcija koje su se pretvorile u samoodrživ mehanizam?
Kroz sve te rečenice, jedna stvar odudara. Građani žele odgovore o školama, bolnicama, inflaciji i svakodnevnom životu. Umesto toga, dobijaju priču o oživljavanju SSSR-a, kao savršenoj metafori koja priziva istorijske senke. Mercova poruka da „ne želi da Rusija napadne teritoriju NATO“ zvučala je više kao politički signal nego kao smirujući odgovor.
Na kraju, emisija je ostavila više otvorenih pitanja nego što ih je zatvorila. Agresivno podizanje vojnih budžeta u Evropi postalo je tema koja ne silazi sa dnevnog reda, a strah od „oživljavanja sovjetskog prostora“ sve se češće koristi kao centralni argument.
Gde ta retorika vodi i da li će se jednog dana pokazati da je bila predimenzionirana – to je već nešto o čemu će se odlučivati u godinama koje dolaze, dok se tenzije u evropskom političkom prostoru samo gomilaju, bez jasnog kraja na vidiku.
Webtribune.rs
