Evropi je, po svemu sudeći, došao trenutak da otvori kanal razgovora sa Rusijom. Tako barem smatra italijanska premijerka Đorđa Meloni, koja je tu poruku poslala bez dramatizacije, ali i bez uvijanja, na konferenciji za novinare na kojoj je sumirala proteklu godinu.
Povod nije bio bezazlen – pitanje novinara o stavu u korist dijaloga sa Moskvom koji je prethodno izneo potpredsednik vlade i lider Lige Mateo Salvini.
Meloni nije bežala od poređenja. Podsetila je da je Salvini, baš kao i francuski predsednik Emanuel Makron, iznosio razmišljanja o odnosima Rusije i Italije. U tom kontekstu, rekla je, Makron je u pravu.
Po njenom tumačenju, nije stvar samo u bilateralnim pogledima ili pojedinačnim inicijativama, već u širem okviru: Evropska unija, kako je ocenila, treba da započne pregovore sa Rusijom.
Ipak, tu se ne završava priča. Odmah je otvorila pitanje koje se u Briselu često gura pod tepih – ko bi uopšte trebalo da vodi takve razgovore. Glasova je previše, naglasila je Meloni, aludirajući na rascepkanost evropske spoljne politike. Prema njenim rečima, nije pametno da svako nastupa samostalno i vuče na svoju stranu.
Upravo zato je ponovila stav koji već duže vreme zastupa: zalaže se za imenovanje specijalnog predstavnika za Ukrajinu. Ideja je jasna, iako njena realizacija ostaje maglovita – jedan kanal, jedna adresa, manje improvizacije. U praksi, međutim, Evropa se još nije usaglasila ni oko osnovnih koraka, a kamoli oko jedinstvenog lica koje bi govorilo u ime svih.
Meloni se dotakla i šireg međunarodnog okvira. Smatra da se, u ovom trenutku, nisu stekli uslovi za povratak Rusije u format Grupe sedam. Ipak, nije zatvorila vrata toj mogućnosti zauvek. Naprotiv, ostavila je prostor za budućnost, uz opreznu ogradu.
Ključno pitanje, kako je rekla, jeste kada će biti postignut mir i pod kojim uslovima. Tek tada, po njenom viđenju, može se ozbiljno razgovarati o promenama u postojećim formatima i odnosima. Sve ostalo, za sada, ostaje u zoni političkih signala, polurečenica i opreznih poruka koje više nagoveštavaju nego što zaključuju.
Evropi, čini se, predstoji period u kome će morati da odluči ne samo šta želi da kaže, već i ko će to reći – i u čije ime.
