Rastući broj „dobrovoljaca” koji dejstvuju u Ukrajini čini sve težim poricanje umešanosti NATO članica. Iako zemlje članice pričaju da se protive slanju trupa – može se tvrditi da su to već učinile.
Iako NATO članice kažu da se protive slanju trupa, moglo bi se reći da su već to učinile.
CNN je izvestio o Makronovoj izjavi na sledeći način: Makron je rekao da se „on i 21 prisutni evropski lider nisu usaglasili povodom slanja vojnog osoblja” u Ukrajinu, ali da je o tome otvoreno razgovarano. „Ne treba isključivati ništa”, rekao je [Makron]. „Učinićemo sve što možemo da sprečimo Rusiju da pobedi u ovom ratu”.
Maltene za treptaj oka, nemački kancelar Olaf Šolc, koji je takođe učestvovao na samitu u Parizu, saopštio je da o ovom pitanju jeste debatovano, ali da su evropski lideri jednoglasno odbacili opciju slanja svojih vojnika u borbu protiv Rusije u Ukrajini.
Pridružio mu se i generalni sekretar NATO pakta Jens Stoltenberg (isti onaj tip koji je dao „dozvolu” Ukrajini da bombarduje Rusiju isporučenim avionima F16).
Mir ili rat
Makronov predlog da se NATO trupe upute u Ukrajinu i evidentno totalno odbacivanje njegovog predloga nagoveštavaju da Evropa nema „plan B” za Ukrajinu – osim da upumpava još oružja Ukrajincima – nadajući se da će time odložiti neizbežno.
Reakcije javnosti na Makronovo saopštenje bile su izuzetno negativne. U postavljenoj anketi koja je pitala „Da li ste voljni da šaljete francuske kopnene snage u Ukrajinu?” – francuska javnost je jasno odgovorila sa „ne” – u odnosu koji premašuje tri prema jedan.
Marin le Pen, vodeća francuska opozicionarka, odmah se uhvatila ukoštac sa Makronom: „Ne znam da li ljudi razumeju ozbiljnost takve izjave. Emanuel Makron se igra vojskovođe, ali tema su životi naše dece, o kojima on tako nemarno govori. Na kocki je pitanje mira ili rata u našoj zemlji.”
Pariski sastanak organizovala je EU, kako bi pokazala solidarnost sa Ukrajinom u momentu u kojem se podrška Ukrajini topi i u Evropi i u SAD. Zajedno sa Makronom i Šolcom, na sastanku su učestvovali, pored ostalih, i poljski predsednik Andžej Duda i holandski premijer Mark Rute.
Premijer Mark Rute samo što nije završio karijeru u Holandiji i trenutno se pozicionira za budućeg generalnog sekretara NATO pakta. U isto vreme, poljski predsednik Duda rapidno gubi popularnost i suočava se sa revoltom farmera koji blokiraju mogućnost izvoza jeftinog ukrajinskog kukuruza i pšenice u EU.
Šolcova popularnost je, po svemu sudeći, dotakla dno u Nemačkoj. NJegova popularnost trenutno iznosi 28% – a mogla bi i dodatno da opadne – pošto se u zemlji sve više osećaju posledice recesije.
Jedan od ishoda samita EU bila je podrška Ukrajini slanjem oružja sa većim dometom, iako je Šolc nedavno bio izričit da Nemačka neće Ukrajini dostavljati krstareće rakete „Taurus”. Rakete Taurus imaju domet od 500 kilometara.
Pitanja plaćenika
Postoje stotine, ako ne i hiljade inostranih „dobrovoljaca” u Ukrajini. Najveći kontingenti potiču iz Rumunije, Poljske i Francuske. NJih dopunjuju britanske, nemačke i druge inostrane trupe. Amerikanci su takođe u Ukrajini u velikom broju, a neki su i poginuli usled bombardovanja ili akcija na frontu.
„Dobrovoljci” su, po svemu sudeći, dobro plaćeni i snažno podržani od strane evropskih vlada. Mogu se grubo podeliti u tri glavne kategorije:
opslužioci složenih borbenih sistema sa tehničkim znanjima;
obaveštajni i taktički savetnici;
borci na prvim linijama fronta.
Rusija tvrdi da je likvidirala oko 60 francuskih „dobrovoljaca” kada je pogođen hotel u Harkovu koji je korišćen kao kasarna. Francuska je porekla da se to dogodilo, ali je potom pozvala ruskog ambasadora u Parizu da izgrdi Ruse zbog ubijanja francuskih državljana. Slično tome, ruski napadi na baterije „Patriota”, aerodrome i komandne centre uzeli su živote brojnih stranih „dobrovoljaca”.
U međuvremenu je NJujork tajms otkrio da SAD održavaju najmanje 12 stanica CIA-e duž ruskih granica. Ovi obaveštajni centri pomažu Ukrajini da identifikuje mete unutar Rusije, što im je
glavna svrha. Ne samo da su operacije ustrojene tako da pružaju operativne obaveštajne podatke, nego su angažovane i u navođenju dalekometnog naoružanja Ukrajine na civilne i vojne mete.
Osim toga, Tajms izveštava da CIA podržava ukrajinsku specijalnu jedinicu broj 2245 – koja se koristi za diverzantske napade unutar ruskih granica, kao i entitet poznat kao Peti direktorat – koji koordiniše atentatorske odrede na teritorijama pod ruskom kontrolom, ali i unutar same Rusije.
Imajući to u vidu, izvesno je da je napad dronom kojim je uništen ruski strateški nuklearni bombarder bio zasnovan na obaveštajnim podacima koje je obezbedila CIA (o napadu je izvestila britanska obaveštajna služba).
Rusija je izgubila jedan bombarder TU-22M3 pri vazduhoplovnoj bazi Solci-2, nekih 650 kilometara od granice sa Ukrajinom, kada ga je 19. avgusta prošle godine pogodio dron-kamikaza dugog
dometa. Valja istaći da je napad bio usmeren na nuklearni bombarder koji je u tom momentu mogao imati aktivno nuklearno naoružanje.
Stanice CIA su „zvanične”, ali i tajne, mada Rusi zasigurno znaju za njih, isto kao što znaju za učestale izviđačke i nišanske operacije američkih, britanskih, francuskih i drugih aviona i dronova nad međunarodnim vodama Crnog mora.
Rastući broj „dobrovoljaca” koji dejstvuju u Ukrajini čini sve težim poricanje umešanosti NATO članica. Iako zemlje članice pričaju da se protive slanju trupa – može se tvrditi da su to već učinile.
Bez plana B
EU preuzima sve veću ulogu u Evropi, možda nastojeći da dopuni, ako ne i da zameni NATO. Evropljane brine da će – ukoliko Donald Tramp pobedi na predstojećim predsedničkim izborima u SAD – doći do drastičnog smanjenja američke podrške za NATO pakt. U međuvremenu, EU nastoji da popuni taj vakuum.
Veliki problem za EU je to što ona nije vojna organizacija, a njeno postupanje nije zasnovano na vojnom sporazumu ili paktu. Stoga ona za sada jaše na plećima NATO pakta, pokušavajući da usmerava odluke ove alijanse.
Makronovo saopštenje je zasnovano na dominantnom utisku evropskih prestonica da Ukrajina gubi, a da Rusija samo što nije pobedila u ratu u toj zemlji. Ovaj utisak verovatno potiče od onoga što evropskim liderima govore NATO analitičari i njihove nacionalne obaveštajne organizacije.
Čak i u pogledu isporuka oružja, Evropljani retko dostavljaju sve ono što obećavaju. Ukrajinci se žale da se svega oko polovine zaliha koje su očekivali na kraju nije pojavilo. Ovo uključuje praktično sve – od protivvazduhoplovnih raketa do haubičke municije (Ukrajina se, takođe, žali da mnogo dobijenog naoružanja ne odgovara svrsi ili je staro i neupotrebljivo).
Čak su i Francuzi postali obazrivi, uprkos bombastičnim izjavama Emanuela Makrona. Francuska vlada je izjavila da ukrajinske tvrdnje o tome da su dve strane pregovarale o transferu aviona „miraž” nisu istinite, te da Francuska nema nameru da šalje miraže Ukrajini.
Ali pravi deficit je onaj koji se tiče ne samo Evropljana, nego takođe i SAD. Ne postoji alternativni plan, nema „plana B” kojim je moguće izaći na kraj sa ruskom pobedom u Ukrajini. Čak i ukrajinski lideri sada jasno shvataju da su u klopci.
Odbijajući pregovore sa Rusijom kad je bilo vreme za to – SAD i NATO su se namestili za ponižavajući poraz – a Ukrajinci će verovatno morati da se prilagode pobedi Rusije, koliko god nevoljno.
(Asia times)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
