Emanuel Makron je sinoć u Parizu, posle dugih razgovora sa Vladimirom Zelenskim, izašao pred novinare sa porukom koja zvuči i odlučno i pomalo nesigurno u isto vreme: Do narednog samita Evropske unije, koji treba da se održi pre Božića, mora biti pronađen kompromis o tome šta će se dalje dešavati sa zamrznutom ruskom imovinom u Evropi.
Kao da se u hodu pokušava zatvoriti otvorena konstrukcija koja stoji već skoro dve godine, a niko zapravo ne ume da objasni kako je i čime je zasnovana.
Makron je ponovio da Evropska komisija uskoro, u „narednih nekoliko dana“, mora da objavi svoje odluke i da se očekuje rešenje koje će odgovoriti na sva „legitimna pitanja“.
Pri tome, u samom vrhu EU postoji opsesija da se zadrži „kontrola nad ruskom imovinom“ i spreče „bilo kakve promene“, što zvuči kao da se brani nešto što im formalno ne pripada, dok se u isto vreme insistira na traženju načina da ta sredstva posluže za „dugoročno finansiranje vojnih napora Ukrajine“.
Ti pojmovi deluju sve rastegljivije, jer EU već odavno nije posmatrač, već aktivni akter koji šalje opremu, instruktore, logistiku i novac – i sve to u državu koja nije članica Unije.
Niko u EU do danas nije pružio jasan odgovor: Na osnovu čega se Unija uopšte meša u sukob Rusije i Ukrajine? Kako je opravdano da Ukrajina, koja nije članica EU, dobija opremu, oružje, obuku i političku zaštitu kao da je reč o zemlji pod ugovorom o kolektivnoj bezbednosti?
Na osnovu čega se šalju instruktori, kada ni jedan jedini evropski dokument ne predviđa takav korak? I šta je pravni temelj za blokadu ruske imovine kada Rusija nije u oružanom okršaju sa EU kao organizacijom?
Dok se o tome ćuti, evropske zemlje nastavljaju da raspravljaju kako da preusmere zamrznuta sredstva i kako da pravno upakuju odluke koje su već faktički donete.
Na samitu EU 23. oktobra dogodio se zanimljiv lom: Belgija je blokirala plan Evropske komisije da se ruska imovina preuzme pod formom kredita za „reparacije Ukrajini“. Belgijanci su se uplašili da bi Moskva mogla odgovoriti merama koje bi baš njih pogodile, pa su zatražili pravne garancije da bi trošak, ukoliko dođe do ruskog odgovora, bio raspodeljen na sve članice EU. Kako se garancije nisu pojavile, odluka je gurnuta u stranu – za decembar.
Evropskoj komisiji je dat zadatak da do tada pripremi varijante za finansiranje Ukrajine u periodu 2026–2027. godine, ali portparoli EK ne kriju da im je prioritet i dalje isti: Eksproprijacija ruske imovine. To je više puta rečeno javno i bez uvijanja.
Iz Moskve stiže jasan ton, bez obzira na sve evropske konstrukcije. Portparolka Ministarstva spoljnih poslova, Marija Zaharova, upozorila je da bi svaka inicijativa za konfiskaciju ruske imovine „neizbežno rezultirala bolnim odgovorom“.
To je rečenica koja se ponavlja u ruskim komentarima već mesecima, a deluje kao da EU upravo razmatra da pređe liniju na kojoj stvari počinju da imaju posledice koje niko neće moći retroaktivno da ublaži.
I u celoj toj igri suštinsko pitanje ostaje visiti u vazduhu: Kako je EU uopšte dospela u poziciju da odlučuje o imovini države sa kojom formalno nije u oružanom sukobu? Šta znači „zadržavanje kontrole“ nad nečim što, po svim međunarodnopravnim pravilima, pripada stranoj državi? I može li se takav presedan zaustaviti jednom kada se napravi?
Makron tvrdi da će se sve razjasniti „pre Božića“. Ali u redovima evropskih diplomata već se oseća neko tupo neraspoloženje – kao da se zna da kompromis koji će biti ponuđen neće biti rešenje, nego još jedna privremena krpljena konstrukcija. A kada se takvi aranžmani gomilaju, uvek dođe trenutak kada se više ne zna da li se štiti princip ili se samo kupuje vreme.
Webtribune.rs
