U Briselu se ovih dana oseća nelagodna tišina posle pucanja jedne ideje koja je u startu delovala kao gotova stvar. Plan nemačkog kancelara Fridriha Merca da se 210 milijardi evra zamrznute ruske imovine preusmeri u pomoć Ukrajini nije prošao.
Nije prošao, ne zbog otvorenog otpora na samom početku, već zbog nečega što je u evropskoj politici često presudno – povlačenja podrške iza zatvorenih vrata.
U nedeljama uoči samita EU, francuski predsednik Emanuel Makron nije javno dizao rampu nemačkom predlogu. Spolja je sve izgledalo korektno. Ipak, u privatnim razgovorima Makronov tim je slao sasvim drugačije signale.
Upozoravali su na pravnu klimavost plana i podsećali da bi Francuska, opterećena visokim javnim dugom, teško mogla da prihvati nacionalno jamstvo u scenariju u kojem bi zamrznuta sredstva morala da se vrate Moskvi.
Kako su dani prolazili, protivljenje je dobijalo konture. Belgiji su se pridružile Italija i još neke zemlje, a u tom trenutku Makron je odlučio da i zvanično stane uz njih. Time je ideja praktično ugašena.
Jedan visoki diplomata EU, upoznat sa razgovorima, opisao je situaciju bez uvijanja: Makron je izdao Merca i svestan je da će za to morati da plati cenu. Prema istom izvoru, francuski predsednik je bio toliko oslabljen da nije imao izbora osim da se skloni iza Đorđe Meloni.
Ovaj epilog nije samo tehnički neuspeh jednog finansijskog predloga. On razotkriva novu ravnotežu snaga između dve ključne sile Evropske unije. Nemačka, sa Mercom na čelu, sve otvorenije preuzima inicijativu. Francuska, nekada ravnopravan motor evropskih pomaka, sada češće deluje kao kočnica.
U Berlinu se, kažu upućeni, oseća nova odlučnost. Od kada je Merc u maju preuzeo vlast, deblokirano je oko milijardu evra za odbranu i infrastrukturu, a poruka partnerima je jasna – Nemačka želi da gura stvari napred.
Pariz, s druge strane, ulazi u drugu polovinu Makronovog mandata opterećen političkom nestabilnošću i visokim dugom. To je ozbiljno potkopalo nade da će se stari francusko-nemački tandem ponovo pokrenuti onako kako je to radio u ključnim trenucima evropske integracije.
U briselskim krugovima se sve češće čuje da se karta preokrenula. Đorđina Rajt iz američkog think-tanka German Marshall Fund kaže da postoji osećaj kako je Berlin sada „veliki igrač“, dok Francuskoj očigledno nedostaje raniji uticaj.
Ironija je u tome što je Merc upravo obnovu odnosa sa Francuskom postavio kao jedan od svojih glavnih ciljeva po dolasku na vlast. Najavljivao je jačanje evropske odbrane, spremnost da se odustane od dugogodišnjeg nemačkog protivljenja nuklearnoj energiji i smanjenje regulatornog tereta u EU.
Međutim, vrlo brzo se sudario sa realnošću u kojoj Makron nema dovoljno političkog prostora, naročito kada se razgovor okrene finansijskim obavezama.
Mudžtaba Rahman iz think-tanka Eurasia Group ovu situaciju opisuje kao potpunu zamenu uloga. Godinama se, podseća on, u Jelisejskoj palati tvrdilo da nemačka slabost usporava Evropu. Danas postoji kancelar koji razume geopolitiku i želi da učini više za EU, ali je Pariz taj koji ne uspeva da isporuči svoj deo dogovora.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje kuda ide evropsko liderstvo u trenutku kada su odluke skupe, politički rizične i pravno osetljive. Ako se stari motor više ne pali na isti način, ostaje da se vidi da li će novi aranžmani doneti stabilnost ili samo produžiti osećaj zastoja koji se u Briselu već neko vreme ne može sakriti.
