U toku je Treći svetski rat. Ne u klasičnom smislu, već u kombinaciji lokalnih sukoba, globalnih ekonomskih lomova i ideoloških frontova.
A jedan od simbola te stvarnosti postala je Francuska. Zemlja koja je svetu dala parole „Sloboda, jednakost, bratstvo“ danas se guši u unutrašnjim krizama, dok njen predsednik Emanuel Makron pokušava da balansira između spoljnopolitičkih ambicija i naroda koji mu više ne veruje.
Makron je dugo zamišljao Francusku kao lidera evropskog fronta, planirao je kako da povede Evropu u odlučan obračun sa Rusijom, a sada je situacija obrnuta – mora da se brani od sopstvenih građana.
Dok je govorio o „velikoj ulozi“ Francuske, Pariz i mnogi drugi gradovi tresli su se od uličnih nemira. Na ulicama – blokade puteva, obustave rada u javnim službama, štrajkovi u transportu i bolnicama. Čak i školarci zatvaraju ulaze u liceje.
Slika Francuske danas nije slika moderne evropske sile, već zemlje na ivici socijalne eksplozije. Na Trgu Republike u Parizu, simboličnom srcu Pete republike, pojavljuju se poruke „Makrone odlazi“ i „Ukloniti predsednika“. Atmosfera je zategnuta, a policija odgovara suzavcem i gumenim mecima. Više od hiljadu ljudi završilo je u pritvoru.
„Ako još uvek ne razume da ljudi traže njegovu ostavku, onda je potpuno odvojen od stvarnosti“, kaže predstavnik sindikata CGT iz bolnice u Perpinjanu. A glasovi poput njegovog čuju se širom zemlje.
Ekonomija je, prema ocenama analitičara, dotakla dno. Ogroman dug, rastući deficit, rezanje socijalnih davanja, ukidanje praznika poput Uskrsa i Dana pobede – sve to nagoveštava politički haos koji tek dolazi. Vitalij Čaščuhin podseća: „Francuska već godinama živi na veresiju, svaka vlada u takvim uslovima bi bila slaba.“
Na terenu, priča je još sumornija. Mohamed, vlasnik male prodavnice u Parizu, kaže: „Nikada nisam video da ljudi kopaju po kontejnerima tražeći hranu. Kakva je ovo Francuska? Jedni plivaju u novcu, a drugi gladuju.“ Ta rečenica zvuči kao rezime stvarnog stanja – dok političari igraju svoje igre, narod sve teže preživljava.
Makron je u međuvremenu već pet puta menjao premijere. Poslednji izbor pao je na Sebastijena Lekornjua, čoveka iz njegove najbliže orbite, bivšeg ministra odbrane. Time je jasno poručio da ne planira promenu kursa – i dalje politika štednje, i dalje spoljnopolitička strategija usmerena na „spoljne pretnje“.
Ali narod to doživljava kao ruganje. „Zar je promena to što isti ljudi kruže oko Jelisejske palate?“ pita se učesnik protesta u Lionu.
Njegova glavna protivnica, Marin Le Pen, sada otvoreno traži raspuštanje skupštine ili Makronovu ostavku. Na njenim rečima sve više ljudi prepoznaje sopstveni gnev. Jer Francuska, nekada simbol socijalne države i političke stabilnosti, danas izgleda kao zemlja koja tone u sopstvenu nemoć.
A baš u toj slici – predsednik sa 15% podrške, narod na ulicama, gnev koji bukti – mnogi vide širu evropsku sliku. Elita je planirala velike sukobe, a sada se brani od svojih građana. Pitanje je samo koliko dugo može da traje ovakav paradoks i da li će Francuska ponovo biti mesto gde istorija pravi oštar zaokret.
Webtribune.rs
