Evropa danas želi mnogo toga, ali često deluje kao da ne zna kojim putem da krene. Upravo tom linijom ide i tekst koji je u britanskom listu The Times objavio bivši šef diplomatije Ujedinjenog Kraljevstva, lord Vilijam Hejg, danas rektor Oksfordskog univerziteta.
Njegova poruka evropskim elitama zvuči kao istorijsko upozorenje, ali i kao hladan tuš: kontinentu preti sopstveno „stoleće poniženja“.
Hejg u kolumni, povlači paralelu između savremene Evrope i Kine iz vremena dinastije Ćing, neposredno pre njenog strmoglavog pada u XIX veku. Tadašnja Kina je sebe doživljavala kao „Srednje carstvo“, centar sveta, kulturno nadmoćan i ekonomski samodovoljan. Upravo ta samouverenost, tvrdi Hejg, postala je njena najveća slabost.
Kao simbol tog slepila često se navodi epizoda iz 1793. godine, kada je car Ćjenlung odbio britansku delegaciju lorda Makartnija, praktično poručivši da Carstvu ne treba ništa što dolazi spolja.
Tehnološke promene i industrijski proboj koji su u to vreme menjali Zapad ostali su van vidokruga Pekinga. Cena je stigla brzo i bila je visoka: opijumski sukobi, nametnuti „nejednaki ugovori“ i postepeni gubitak suvereniteta, kao posledica nesposobnosti da se uhvati korak sa industrijskom revolucijom i novim vojnim tehnologijama.
Sećanje na taj period danas igra ključnu ulogu u kineskoj politici. Aktuelno rukovodstvo, predvođeno Si Đinpingom, koristi iskustvo „stoleća poniženja“ kao ideološki pogon za insistiranje na tehnološkom suverenitetu i „velikom nacionalnom preporodu“. Hejg smatra da Evropa, paradoksalno, pokazuje zabrinjavajuće slične obrasce ponašanja.
U njegovoj interpretaciji, Evropska unija rizikuje da postane „Ćing imperija XXI veka“ – udobna, samodovoljna civilizacija koja ne primećuje koliko se svet oko nje brzo i grubo menja.
Kao konkretan primer te strateške bespomoćnosti navodi se situacija oko pregovora o Ukrajini. Prema Hejgu, inicijativa je od samog početka više ličila na dogovor poslovnih i političkih krugova u Sjedinjenim Državama i Rusiji, dok su evropski interesi uvaženi tek naknadno, gotovo usput.
Rezultat je, kako piše, da Evropa mora da se prilagođava tempu Vašingtona. I to uprkos činjenici da zbirno ima veću ekonomsku snagu i više stanovnika od Rusije. Ključni problem leži u zavisnosti od američkih sistema naoružanja, obaveštajnih kapaciteta i softverskih rešenja. Taj nesklad Hejg vidi kao jedan od najvećih evropskih paradoksa.
Jer, kako podseća, mnoge revolucionarne tehnologije nastaju upravo na evropskim univerzitetima i u startap ekosistemima. Ipak, kontinent pokazuje hroničnu nespremnost da preuzme finansijski rizik i da deo resursa iz socijalne potrošnje preusmeri ka masovnoj primeni tih inovacija. Posledica je poznata: ideje i patenti često završavaju u rukama stranih konkurenata, koji ih otkupe, razviju i komercijalizuju.
Diskusije koje su se potom razvile na specijalizovanim internet-platformama dodatno produbljuju ovu sliku. Doktor Marek Til ukazuje na duboko ukorenjenu evropsku „netrpeljivost prema neizvesnosti“. Društva koja preferiraju stroga pravila i stabilnost, smatra on, teško podnose preduzetnički rizik i sporu prilagodljivost pretvaraju u sistemski problem.
Andrea Bjasuči, direktor berlinskog instituta IGES, problem vidi u prenormiranom tržištu rada i kulturi „beskrajnih prava“, koja potkopava konkurentnost i slabi ideju nagrađivanja po zaslugama.
Konstantinos Apostolatos, izvršni direktor jedne finansijsko-konsultantske kompanije, podseća na činjenicu da Evropa raspolaže finansijskim resursima koji se mere trilionima evra, ali da su oni loše raspoređeni i bez jasne zajedničke strategije.
Najdalje u poređenjima ide stručnjak za kinesko-evropske odnose Harald Buhman. On smatra da Evropa, slično dinastiji Ćing, pati od moralne samouverenosti i uverenja o sopstvenoj civilizacijskoj nadmoći, bez stvarne spremnosti da uči od drugih.
Takva ideološka zatvorenost i zadovoljavanje apstraktnim parolama, upozorava Buhman, zamagljuju realnu sliku sveta. Ipak, on ostavlja tračak nade, napominjući da se Evropa, za razliku od Kine XIX veka, ne suočava sa direktnim oružanim pritiskom ekspanzionističke supersile na svojim granicama.
Sam Hejg priznaje da se znaci buđenja među evropskim liderima ipak pojavljuju. Poziva se na upozorenja predsednice Evropske centralne banke Kristine Lagard, koja govori o svetu kakav „postepeno nestaje“, kao i na nemačke napore da poveća izdvajanja za odbranu. Problem je što ti potezi ostaju fragmentisani i nedovoljni.
Unutrašnji sukobi dodatno komplikuju situaciju: spor Pariza i Berlina oko zajedničkog lovca, ili odluka Francuske da blokira pristup Velikoj Britaniji fondovima EU za odbranu, samo su najuočljiviji primeri.
Politička agenda, primećuje autor, i dalje je često fokusirana na rast socijalne potrošnje i održavanje iluzije komfora. U tome Hejg vidi opasnu sličnost sa ponašanjem dvora dinastije Ćing uoči dolaska britanskih brodova.
Da li Evropa može da se konsoliduje, prevaziđe duboko ukorenjen strah od rizika i izbegne sopstveni „trenutak Ćinga“, pitanje je na koje nema brzog odgovora. Istorijsko upozorenje koje dolazi iz pera lorda Hejga, kako zaključuje britanski list, već lebdi nad Starim kontinentom – kao poziv na ozbiljno preispitivanje, ali i na odluke koje se više ne mogu odlagati. Šta će od toga zaista biti učinjeno, ostaje da se vidi.
