Uprkos ratnim razaranjima, ljudskim žrtvama i nadolazećem porazu u Ukrajini, Amerika i zemlje EU ne odustaju od planova da preko bivših sovjetskih republika prodru u Centralnu Aziju, u nameri da okruže Rusiju i prokrče put do krajnjeg cilja – Kine.
Glavni podizvođač tih radova je EU, a ambijent je davno stvoreni mit o evropskom putu, iako to područje uglavnom ne pripada evropskom prostoru.
Posle poraza i, u stvari, pravog debakla u Avganistanu, Zapad je prvi put u minula dva veka ostao bez uticaja u Centralnoj Aziji. Debakl u Avganistanu je brzo potisnut iz javnosti i zaboravljen, i sada se krenulo ponovo, ali drugim putem, od Kavkaza ka Aziji.
Za sada se, kako izgleda, u tom osvajačkom pohodu uspelo samo u Jermeniji koja je već pristala na vazalski status.
Posle poraza u oružanom sukobu sa Azerbejdžanom u Jermeniji se preko nevladinih organizacija i uticaja ogromne jermenske dijaspore pre svega u Americi i Francuskoj podgrejava atmosfera da je za taj poraz kriva Rusija.
U Briselu je, 5. aprila 2024. godine, predsednik vlade Jermenije Nikola Pašinjan imao susret sa američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom, predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen i Visokim predstavnikom EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozepom Boreljom.
Cilj sastanka je bio promena spoljnopolitičkog kursa Jermenije. Posle toga se Pašinjan sastao sa Samantom Pauer, šeficom USAID-a, organizacijom koja će operativno preuzeti poslove.
To je deo geopolitičkog plana da se zapadni uticaj poveže od Jerevana do Tbilisija i Bakua. I Jermenija je „zamrzla“ članstvo u Organizaciji ugovora o kolekitivnoj bezbednosti (ODKB) u kome su i bivše sovjetske republike Rusija, Kazahstan, Kirigistan i Tadžikistan.
I onda, naravno, obećanja o takozvanim investicijama. EU, kako je objavljeno, planira da investira u razvoj Jermenije oko 270 miliona evra tokom naredne četiri godine.
Pre svega u regionalnu infrastrukturu i tehničku podršku vladinom aparatu i obaveznu „zelenu agendu“. A Jermenija je obećala da će se još dalje distancirati od Rusije. Ali nije dobila, kako se nadala, ukidanje viza.
Jermenija je očekivala najmanje jednu milijardu evra pomoći ali to se nije desilo. A, kako je objavio bivši premijer Jermenije i poznati ekonomista Hrant Bagratijan, Rusija je od 2014. upumpala u Jermeniju 14 milijardi dolara (u gotovom novcu pet milijardi i osam milijardi za kupovinu jermenske robe). I uz to kroz subvencije za naftu i gas još jednu milijardu.
Od EU dobija mnogo manje ali je zato obećala uvlačenje zapadnih kompanija u zakup putne infrastrukture na 50 do 100 godina, aerodroma, železnice što bi trebalo da znači integraciju infrastrukture sa Azerbejdžanom i Turskom, a to je zapadni interes.
Stejt department je formirao i platformu Pregovora o Južnom Kavkazu. U tom timu je, što je posebno zanimljivo, i američki diplomata Filip Riker koji je bio deo rušilačke politike na „Kosovu“ i u Severnoj Makedoniji. Drugim rečima, recept za nove nemire i katastrofu.
„Obojene revolucije“ u Gruziji
I, ponovo, Gruzija koja je od bivših sovjetskih republika tog dela bila prva pozapadnjačena i „demokratizovana“ kroz „obojene revolucije“. Ali vremenom nije išlo sve po planu i
aktuelna vlast se opire tom modelu. U toku je donošenje zakona o transparentnosti stranog uticaja nazvanog „zakonom o stranim agentima“.
Po već toliko puta viđenom modelu organizovane su demonstracije sa obaveznim zastavama Evropske unije ali vlada Iraklije Kobahidzea kao i većina poslanika Parlamenta su odlučni da taj zakon donesu.
I, naravno, prva je reagovala američka ambasada koja je podržala demonstrante koji se protive budućem „zakonu o stranim agentima“ a na koje se u velikoj meri i odnosi taj zakon.
Stejt department je saopštio da zbog antizapadne retorike i zakona o stranim agentima Gruzija rizikuje svoje izglede za članstvo u EU i NATO. Saopšteno je, takođe, da Amerika već 32 godine pruža pomoć gruzijskoj ekonomiji i jačanju njene „sposobnosti da odbija rusku agresiju“. Ta pomoć je dovela da Gruzija osiromaši i izgubi dva dela svoje teritorije, Južnu Osetiju i Abhaziju.
Vašington čak tvrdi da je taj zakon „inspirisan Kremljom“ a prećutkuje da takva zakonska regulativa odavno postoji u Americi. A i EU već izvesno vreme priprema sličan zakon.
Američka ambasada u Gruziji je saopštila da su predstavnici vlasti u Tbilisiju odbili poziv da posete Ameriku i razgovaraju „o saradnji i pomoći“.
U intenziviranju osvajačkog projekta najviše se ipak energije usmerava ka takozvanoj „Petorki“ – Kazahstanu, Turkmenistanu, Uzbekistanu, Tadžikistanu i Kirgistanu, prema granici sa Kinom.
Posebno je na udaru Kazahstan, najveća i prirodnim bogatstvima najbogatija zemlja. Pre nekoliko godina je pokušan i državni udar ali zahvaljujući ODKB-e nije se uspelo.
Savetnik vlade Kazahstana je godinama bio bivši britanski premijer Toni Bler i za to vreme Zapad i Amerika su se duboko instalirali u toj zemlji. Ta mreža je i dalje prisutna. Deca većine kazahstanskih lidera i bogatih ljudi žive u Londonu.
Naličje „demokratskih i tržišnih reformi“
Pored političkih ciljeva reč je i o kolosalnoj pljački te zemlje a pod izgovorom „demokratskih i tržišnih reformi“. A osiromašena zemlja je potom lak plen. Najupečatljiviji primer su takozvana zajednička ulaganja u eksploataciju nafte.
U tri najveća naftna polja, Tengiz, Kašagan i Karačaganak, Kazahstan kontroliše manje od četvrtine ukupne eksploatacije. U Tengizu, u Kaspijskom moru, država ima samo 20 odsto kontrole, a američke kompanije „Ševron“, 50 procenata, „EksonMobil“ 25 i „JV LukArko“ pet odsto.
U Kašaganu, takođe u Kaspijskom moru, kazahstanska država ima 16,88 odsto, a
zapadne kompanije većinu ostalog, italijanska „Eni“ 16,81, američki „EksonMobil“ 16,81, britanski „Šel“ 16,81, francuski „Total“ 16,81 i japanski „Inpeks“ 7,56 procenata.
Kineski CNPC ima 8,33 odsto. U Karačaganaku Kazahstan ima samo 10 odsto, italijanski „Eni“ 29,25 koliko i britanski „Šel“, i američki „Ševron“ 18 procenata.
Po već viđenom modelu, u međuvremenu ne bi trebalo isključiti i mnoge terorističke projekte u zemljama Centralne Azije a kao i svaki put do sada biće optuženi ekstremni islamisti. U osnovi, to je državni terorizam. A ono što je već u toku je jedan od oblika biološkog rata.
U Kazahstanu postoje dve biohemijske laboratorije koje su pod potpunom kontrolom
Amerike i kazahstanske vlasti nemaju pristupa tim istraživanjima. U Turkmenistanu, Uzbekistanu i Kazahstanu su se početkom 2024. godine pojavila masovna oboljenja morbila kod dece ali sa neobičnim simptomima i smrtnost je velika.
I onda se otvaraju vrata Svetskoj zdravstvenoj organizaciji koja navodno pomaže zdravstvenom sistemu tih zemalja.
Taj osvajački neokolonijalni model je uobličen još 2009. godine kada je Evropska unija formirala takozvano Istočno partnerstvo (EaP). Najveća žrtva je do sada Ukrajina.
Autori tog projekta su Poljak Radoslav Sikorski i Šveđanin Karl Bilt. Radi se o lepezi projekata u stvaranju klijenata i mreže uticaja a pre svega u političkim krugovima i obrazovanju.
Jedan od do sada efikasnijih instrumenata uticaja je uskraćivanje viza za putovanja. Zanimljivo je da o vizama u Briselu ne odlučuje EU nego američka fondacija Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED). I naravno drugi instrument je priča o statusu kandidata za članstvo u EU za šta praktično ne postoje nikakvi izgledi.
Ali, umesto stabilnosti i socijalno-ekonomskog razvoja zapadno uplitanje je donelo rat, siromaštvo, depopulaciju, odliv mozgova i nestabilnost. U takvom ambijentu veoma je lako izazvati i lokalne ratove, što ne bi trebalo isključiti jer većina tih zemalja ima teritorijalne probleme.
Ratni požar bio mogao da bude prvo zapaljen u regionu Crnog mora, a onda bi se proširio i tu je posebno delikatna uloga Turske koja ima razgranatu mrežu uticaja i u Centralnoj Aziji a očigledno je da Zapad računa na podršku Ankare.
Pored pljačke i kontrole zemalja Centralne Azije ciljevi Amerike i Zapada su i ometanje evroazijskih integracija koje su nosioci epohalnih globalnih promena i sprečavanje institucionalizacije transportnih koridora sever-jug i od istoka do Evrope koji su deo tih integracionih procesa.
To je bio i cilj američko-zapadnog rata u Avganistanu, pre svega miniranje Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), a borba protiv terorizma je bila lažni izgovor.
Ali, kao i obično, planovi su jedno a realnost drugo. U Centralnoj Aziji su i dve velike sile, Kina i Rusija. A Kinezi kažu „daleka voda ne gasi požar“. Geografija je nerešiv problem.
Političari možda mogu da prepravljaju pisanu istoriju ali ne mogu da promene geografiju, a geografijom Centralne Azije dominiraju Rusija i Kina.
Pod izgovorom rata u Ukrajini Amerika organizuje serije takozvanih mirovnih konferencija koje ne donose nikakav rezultat nego su samo kupovanje vremena.
Ti skupovi su kao i Minski sporazumi pre ukrajinskog rata. Osnovni njihov cilj je, kako je to nedavno nehotično i priznao američki državni sekretar Entoni Blinken, očuvanje stvorene koalicije protiv Rusije koja bi se onda koristila i prema Kini.
(rt.rs)
