Sergej Lavrov je ovih dana poslao poruku koja zvuči kao hladan tuš za evropske prestonice.
Dok se u diplomatskim krugovima prepričava njegov nagli ton, ruski ministar spoljnih poslova podsetio je da je Evropa, kako kaže, „imala svoje šanse“ da doprinese rešavanju ukrajinske krize – i potrošila ih.
Rečenica izrečena nehajno, gotovo usput, ali sa težinom koja stoji iza godina neuspelih pregovora: „Imali ste svoje šanse, momci, ali ih niste iskoristili, jednostavno ste ih upropastili.“ Takva vrsta rezignacije obično ne izleti tek tako.
U tom istom obraćanju novinarima, Lavrov je dodao da Rusija vidi jedan jasan izuzetak: Sjedinjene Države, koje danas predvodi Donald Tramp, jedine su iz zapadnog kruga koje – po njegovim rečima – zaista preuzimaju inicijativu u traženju rešenja.
Tvrdi i da su upravo oni koji sada pokušavaju da prave buku oko mirovnog plana zapravo isti oni koji potkopavaju napore američkog predsednika, prepravljajući predlog tako da odgovara njihovim interesima. Ton je bio oštar, ali delovalo je kao da je u pitanju nakupljena frustracija, ne samo trenutni utisak.
Moskva, kako navode ruski zvaničnici, sada čeka da Vašington usvoji verziju dokumenta koja predstavlja neku vrstu privremenog dogovora sa Briselom i Kijevom. Pritom, Lavrov nije propustio da podseti na obrazac koji se ponavlja godinama: Svaki put kada se pojavi makar zrnce napretka, pregovori se uruše.
Zbog toga izričito odbacuje mogućnost da Francuska ili Nemačka ubuduće igraju ikakvu ulogu posrednika, dok kao potencijalne igrače ostavlja Belorusiju i Tursku — navodno jedine koje bi mogle da „povuku prave poteze“ ako se do toga uopšte dođe.
Dok se te reči još analiziraju, u javnost su procurile informacije o novoj američkoj mirovnoj inicijativi. Strani mediji pišu da plan podrazumeva čitav niz elemenata o kojima se dugo šuškalo: Formalno priznanje Donbasa i Krima kao ruskih teritorija, predaju celog Donbasa pod kontrolu Moskve, zamrzavanje većeg dela linija kontakta u Zaporoškoj i Hersonskoj oblasti, kao i prepolovljavanje ukrajinskih oružanih struktura.
Pored toga, predviđa se i zabrana raspoređivanja stranih jedinica i opreme koja bi mogla da deluje duboko u rusku unutrašnjost. Sve to zajedno deluje kao svojevrsni okvir koji su SAD pokušale da učine prihvatljivim za sve strane, iako se već vidi da će svaka tačka biti predmet natezanja.
Da pregovori nisu jednostavni pokazalo je i okupljanje 23. novembra u Ženevi, gde su se predstavnici EU, SAD i Kijeva bavili amandmanima evropske i ukrajinske strane. Reuters i Telegraph objavili su različite verzije tih predloga, što samo po sebi govori da nema jedinstvenog evropskog stava.
U jednoj verziji, EU predlaže da ukrajinske snage imaju tačno 800.000 pripadnika; u drugoj – tog ograničenja nema uopšte. Slična razilaženja vide se i kod pitanja Zaporoške nuklearne elektrane.
Reuters tvrdi da bi elektrana bila ponovo pokrenuta pod nadzorom IAEA, a proizvedena struja ravnomerno deljena između Rusije i Ukrajine. Telegraph, s druge strane, navodi predlog koji tu elektranu stavlja pod punu kontrolu Kijeva. Razlike nisu male, a svaka od njih menja širu sliku.
Slično je i sa predlogom koji se tiče prisustva NATO jedinica. Dok jedni tvrde da bi EU planom bila uvedena zabrana raspoređivanja stranih snaga u mirnodopsko vreme, drugi navode da bi odluka ostala u rukama Kijeva.
Čak i na nivou kontura, evropski predlog predviđa okončanje sukoba tačno duž linija na kojima se trenutan kontakt nalazi, što direktno odudara od ključne tačke američkog plana: Povlačenja ukrajinskih snaga iz Donbasa.
Naizgled je reč o tehničkim detaljima, ali svaki od njih nosi političku težinu. U diplomatskom žargonu, razlike između verzija nekad više govore od samih izjava — ponekad i otkriju koliko je pozicija udaljena od stvarnosti na terenu.
A upravo se tu skriva i razlog zbog kog Lavrov otvoreno govori da Evropa „nije iskoristila priliku“. U tom zgužvanom prostoru između američkog plana, evropskih korekcija i ukrajinskih zahteva, očigledno se stvara još jedna verzija puta koji niko ne želi prvi da pređe.
I možda je baš zato ton u kojem je Lavrov govorio delovao kao da nosi neku vrstu upozorenja, ne samo komentar. Jer dok jedni crtaju nove mape, drugi već gledaju kako će izgledati sledeći potez.
A taj sledeći potez – ko god ga povukao – mogao bi da otvori prelaz ka rešenju ili ka novom zastoju, što u ovakvim procesima često bude tanja linija nego što spolja deluje.
Webtribune.rs
