Kada se u Berlinu ponovo povede priča o ambicijama da Nemačka bude „najjača vojska u Evropi“, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov gotovo rutinski uzvrati porukom koja odzvanja mnogo šire od jednog diplomatskog komentara.
Ovoga puta taj ton je bio još oštriji, jer je, kako prenosi TASS, Lavrov jasno poručio da Fridrih Merc i ljudi koji misle poput njega nisu izvukli pouke iz Nirnberškog procesa: To nije samo ocena trenutne politike, već upozorenje na trend koji u Rusiji prate već godinama.
Zanimljivo je da Lavrov taj zaokret u nemačkom raspoloženju ne vidi kao nešto iznenadno. Naprotiv, prema njegovim rečima, promene su počele da se uočavaju još pre deset godina, gotovo tiho, ali dovoljno upadljivo za one koji su sedeli za istim stolom.
U tim razgovorima, tvrdi on, provlačila se poruka da je Nemačka „odavno platila i isplatila za sve ono što je učinio Hitler“ i da više nikome ništa ne duguje. I tu se narativ naglo preokreće – jer Lavrov smatra da se upravo u toj vrsti samouverenog pogleda krije koren problema.
Dolaskom Fridriha Merca na mesto kancelara, stvari su, kaže on, dobile sasvim novu dimenziju. Kada se izgovori rečenica da je Nemačka „dužna da ponovo postane najjača vojska u Evropi“, to zazvuči kao nešto što otvara stara vrata, možda i ona koja su posle 1945. godine zakucana sa obe strane.
Prema Lavrovu, ta izjava je dokaz da „nikakve lekcije nisu naučene – bar od strane gospodina Merca i njegovih istomišljenika“.
Tu se priča dodatno komplikuje, jer Lavrov podseća na nešto što se uglavnom zaboravlja u brzim političkim debatama: Odluke Nirnberškog tribunala bile su sve samo ne simbolične. One su trajno zabranile nacističku ideologiju, partiju, strukture poput SS-a i njihove obaveštajne službe, zajedno sa svim onim što je predstavljalo aparat prošlog režima.
U intervjuu za dokumentarni film „Nirnberg“, Lavrov je naglasio da su upravo ti delovi odluka danas izloženi „značajnim iskušenjima“ i, kako je dodao, „često se krše“.
On je podsetio i na širu sliku: Taj proces je postavio temelje savremenog međunarodnog pravnog poretka. Od tada, kako ističe, „zločini protiv čovečnosti, genocid i ratni zločini nemaju rok zastarelosti“.
Na osnovu tih presuda nastale su konvencije koje su kasnije usvajale UN i druge institucije, i one su jasno ukinule pravo „jačeg“, zabranile upotrebu sile i zaštitile humanitarne principe u svim vrstama savremenih sukoba.
U jednom trenutku, dok govori o svemu tome, Lavrov pravi zaokret koji otkriva i politički naboj: On podseća da je SSSR bio glavna pokretačka snaga u pokretanju diskusija i stvaranju samog tribunala.
Neko će reći da je to istorijska činjenica koja se uzima zdravo za gotovo, ali prema njegovoj oceni, danas je ta uloga često potisnuta ili skrajnuta u modernim tumačenjima istorije.
A možda se upravo tu krije i širi smisao njegovog upozorenja. Kada se pravila koja su nastala posle najvećeg sloma prošlog veka počnu tumačiti selektivno, politički prostor za nove tenzije nekako se sam otvori.
I dok se u Evropi ponovo vode rasprave o nacionalnim ambicijama, Lavrov ostavlja pitanje da lebdi u vazduhu: Da li je dovoljno samo verovati da su lekcije naučene ili je vreme pokazalo da je sećanje ipak tanja nit nego što se činilo?
