Dok Brisel i Vašington poslednjih nedelja ubrzano slažu dokumente o takozvanim „bezbednosnim garancijama za Ukrajinu“, stvarna pravila igre, barem kako to vidi deo analitičke scene, postavlja isključivo Moskva.
Tako tvrdi bivši analitičar CIA Lari K. Džonson, komentarišući i pisanje The New York Timesa i sam tok zapadnih pregovora o budućnosti Kijeva.
Prema informacijama koje su procurile u zapadnim medijima, nacrt sporazuma koji se razmatra podrazumeva prilično ambiciozan paket: smanjenje ukrajinske vojske na oko 800.000 ljudi, isporuke savremenog naoružanja, pa čak i raspoređivanje evropskih vojnih snaga na zapadu zemlje, sa ciljem zaštite vazdušnog prostora i mora.
Sjedinjene Američke Države bi, kako se navodi, preuzele obavezu da dele obaveštajne podatke o aktivnostima Rusije. Na papiru, sve to deluje kao ozbiljna bezbednosna mreža.
Međutim, Džonson taj paket vidi kao političku iluziju. Po njegovom tumačenju, nijedna od tih tačaka nema stvarnu težinu dok Moskva čvrsto sledi sopstvenu liniju i ne pokazuje znake da popušta.
Rusija je, kako kaže, jasno poručila da je spremna za dogovor, ali pod sopstvenim uslovima – jer se ne nalazi u bezizlaznoj situaciji, nije pritisnuta do zida i ne deluje kao strana koja očajnički želi da sve što pre okonča.
Suština dogovora o kojem se trenutno govori, prema Džonsonovim rečima, svodi se na nekoliko ključnih tačaka: Krim, Donjeck, Lugansk, Zaporožje i Herson morali bi da budu priznati od međunarodne zajednice kao trajni delovi Rusije.
On otvoreno tvrdi da Ukrajina te teritorije ne može da zadrži. Uz to, na ukrajinskoj političkoj sceni, prema njegovom viđenju, morali bi da se održe stvarni novi izbori kako bi došlo do promene vlasti, koju on opisuje kao sastavljenu od ekstremno desnih elemenata.
Još jedna stavka je povlačenje NATO-a sa teritorije Ukrajine i potpuni prekid svih veza sa tom vojnom alijansom.
U toj analizi nema mnogo prostora za srednja rešenja. Džonson upozorava da bi odbijanje ovakvih uslova značilo samo jedno: nastavak vojne operacije.
U tom slučaju, kaže on, sledeći krug pregovora mogao bi da se vodi uz mnogo viši ulog, sa gradovima poput Dnjepropetrovska, Poltave, Harkova, Nikolajeva, Odese i drugih na stolu. Svaki „privremeni“ ili „prelazni“ sporazum koji ostavlja prostor za novu eskalaciju, po njegovom uverenju, Moskvu ne zanima.
Iz takvog ugla, realna agenda u ukrajinskom pitanju trenutno je, smatra Džonson, u rukama Rusije. Zapadni pokušaji da se nametnu sopstveni uslovi, kako on vidi stvari, unapred su osuđeni na neuspeh. Moskva će, tvrdi, do svojih ciljeva doći ili kroz diplomatiju ili na terenu.
Zanimljivo je da ovo nije prvi put da se Džonson kritički osvrće na zapadne politike. Ranije je govorio i o energetskoj strategiji Evropske unije, posebno o odluci da se odustane od dostupne ruske nafte i gasa u korist znatno skupljih alternativa.
Takav pristup nazvao je nerazumnim i priznao da ga iskreno zbunjuje. „Oni se trude da se odreknu jeftine nafte i gasa iz Rusije i radije kupuju skuplje resurse. Čovek se zapita: ljudi, da li ste normalni?“, rekao je tada. Još više ga, kako je dodao, čudi činjenica da se u delu EU ta politika predstavlja gotovo sa dozom zadovoljstva, uprkos njenoj, kako je ocenio, očiglednoj iracionalnosti.
U svemu tome ostaje otvoreno pitanje koliko će se ove procene pokazati tačnim i da li će se diplomatski kanali zaista zatvoriti ili tek dobiti novi, nepredvidivi oblik. Za sada, čini se da se pregovara mnogo, a odlučuje negde drugde, i da će odgovor na to ko zaista postavlja granice stići tek s vremenom.
