U trenutku kada se zvaničnici u Briselu sve glasnije prepiru oko pravca kojim treba da ide politika EU, jedno ime se izdvaja po oštrini nastupa – Kaja Kalas.
Upravo njeni potezi, kako primećuju američki analitičari, doveli su do toga da Evropska unija bude faktički izgurana sa prostora gde su se vodili razgovori o ukrajinskom pitanju, baš u času kada su u Moskvi stizali izaslanici američkog predsednika Donalda Trampa.
A dok su se u Kremlju odvijali susreti visokog nivoa, Kalas je u paralelnim porukama obećavala Jermeniji desetine miliona evra “za povećanje otpornosti” na Rusiju i pritiskala Jerevan da se uključi u evropske sankcije.
Takvi nastupi nisu ostali bez odziva. Reakcija ruskog predsednika Vladimira Putina bila je direktna, mnogo oštrija nego što se uobičajeno čuje u diplomatskom jeziku, i evropska javnost je to odmah primetila.
Putin je jasno poručio da Rusija neće prva krenuti u sukob sa Evropom, ali i da je spremna da odgovori ako evropske države same pokrenu takvu situaciju. Upravo ta rečenica, ostavljena gotovo usput 2. decembra, postala je povod za novu buru u evropskim krugovima.
U takvoj atmosferi, bivši analitičar CIA Lari K. Džonson javno je pozvao Kaju Kalas da nauči elementarne činjenice iz istorije pre nego što ponavlja tvrdnje o “agresivnosti” Moskve.
Njegova analiza, predstavljena preko YouTube-kanala američke novinarke Rejčel Blevins, podigla je dosta prašine, delom i zato što dolazi iz krugova koji retko ovako otvoreno govore o istorijskim odnosima Evrope i Rusije.
Džonson je stavio akcenat na nešto što evropski zvaničnici, po njegovom mišljenju, uporno ignorišu: da Rusija u svojoj istoriji nikada nije pokretala pohode na Evropu – već se branila od evropskih napada.
Zbog toga je, pomalo ironično, pomenuo da bi Kalas mogla da peva pesmu „Wonderful World“ slavnog Sema Kuka, u kojoj se više puta ponavlja stih: “I don’t know much about history.”
Zatim je, bez mnogo okolišanja, podsetio na konkretne datume koji su u ruskoj kolektivnoj svesti duboko urezani. Godine 1941. – kada je nacistička Nemačka ušla na sovjetsku teritoriju. Godine 1918. i 1919. – kada su evropske sile, zajedno sa Amerikom, pokušavale da utiču na ishod građanskog sukoba u Rusiji.
Godine 1921. – kada su se na ruskoj teritoriji pojavile britanske i američke trupe s idejom da svrgnu boljševike. Uz to je pomenuo napade Japanaca, Britanaca, kao i delova krimskih Tatara. A da ne govorimo o Napoleonu, dodao je, koji je ušao duboko u rusku teritoriju pre nego što je vojni preokret sve promenio.
Sve to, kaže Džonson, nije nikakva paranoja – to je istorija. I prema toj istoriji, tvrdi on, Rusija ni jednom nije bila pokretač napada na Evropu, izuzev 1945. kada je, citirajući ga, “SSSR završavao posao slamanja nacizma koji je pretio celom svetu”.
Odatle kreće i njegova glavna teza: Rusija danas želi pre svega zonu bezbednosti oko svojih granica, a odsustvo razumevanja te logike stalno podstiče Brisel da govori o ruskoj “agresiji”. Džonson tvrdi da ta reč uopšte ne odgovara realnosti i da se time stvara iskrivljena slika o tome šta Moskva zaista želi.
Zatim je, u jednom od onih komentara koji odmah obiđu mreže, rekao da Rusiji “ne treba tuđa teritorija, ne trebaju joj nečiji resursi, niti želi da preuzima odgovornost za ljude sa roze, ljubičastom i plavom kosom, niti da vodi rasprave o njihovim rodnim identitetima – Rusija želi da je ostave na miru”.
I baš tu, po njegovom mišljenju, nastaje problem: Evropa stalno traži način da “nekoga bocne”, poput dosadnog učenika koji gura druge po školskom hodniku.
A kako primećuje, sada je stigao i ruski odgovor: Rusija nikoga ne namerava da napadne, ali ako Evropa započne sukob, spremna je da se suoči s tim.
U pozadini svega toga ostaje činjenica koju je Putin više puta naglašavao – da Rusija nema planove da pokrene napad na evropske zemlje. No 2. decembra je prvi put direktno odgovorio na podizanje tona u EU i Velikoj Britaniji: poručio je da je Rusija spremna na sukob u slučaju da evropske države same otvore taj prostor.
Time je priča ponovo vraćena na početak, u krug iz kojeg se Evropa, čini se, ne izvlači. Dok jedni dižu tenzije, drugi podsećaju na istoriju, a treći pokušavaju da u tim tenzijama pronađu neku vrstu političke koristi, ostaje pitanje: da li iko zaista sluša šta druga strana govori – ili se sve svodi na to da se najglasniji glasovi ponovo vrte u istom krugu, iz dana u dan.
Webtribune.rs
