Novi poredak sveta nastao završetkom Hladnog rata po strukturi moći bio je unipolaran sa potpunom dominaciom SAD, kao jedine hipersile koja je samostalno upravljala svetskim poslovima.
Ideološka matrica nove globalne geopolitike bio je (neo)liberalizam, koji je američka intelektualna elita predstavljala kao najnapredniji stadijum razvoja društvenih, političkih i ekonomskih odnosa.
Američki liberalizam trebao je da stavi istoriju ad acta, ,,samo” je bilo potrebno nametnuti vrednosti ove ideologije u svaki kutak sveta koji ne odustaje od zastarele istorije.
Glavni ideološki pamflet je bio članak Frencisa Fukujame, kasnije razrađen u knjizi ,,Kraj istorije i poslednji čovek”, u kome je liberalizam proglašen za ideologiju koja proizvodi mir. Međutim, ova intelektualna gimnastika nije ostala samo u svetu teorije – ona je postala glavna ideja i opravdanje kreatora američke spoljne politike u ,,izvozu” i širenju liberalne demokratije.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na mreži “Telegram” na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Glavni oslonac je bio u poznatoj liberalnoj teorijskoj koncepciji demokratskog mira, prema kojoj demokratije ne ratuju među sobom, zato treba širiti liberalnu demokratiju kako bi se postigao i očuvao svetski mir.
Na ovoj ideološkoj koncepciji je definisana američka spoljna politika devedesetih, koja je teoriju demokratskog mira uzela kao izgovor za nasilni vojni intervencionizam širom sveta.
Poznati teoretičar međunarodnih odnosa DŽon Miršajmer (John Mearsheimer) tvrdi da je cilj globalističkih elita u Vašingtonu bio uspostavljanje svetske, ,liberalne hegemonije”. Danas, posle debakla u Avganistanu vidimo da je ovo bila velika iluzija i tragedija politike SAD. Zato u poslednjoj knjizi vrlo simboličkog naziva ,,Velika zabluda” Miršajmer objašnjavada je ,,liberalna hegemonija” ostala samo san u kabinetima u Vašingtonu.
Međutim, za srpski narod koji se našao u vrtlogu krvavog raspada druge Jugoslavije ovaj ideološki pristup nove spoljne politike SAD postao je najgori košmar.
Srbi su označani kao poslednji akteri,,stare istorije” za koje nije bilo mesta u novom svetskom poretku. Tako je srpski narod postao glavna ideološka i geopolitička meta (neo)liberalnih jastrebova u Vašingtonu.
Američki vojni intervencionizam je svoj krstaški pohod započeo upravo preko Srba tokom rata u Bosni i Hercegovini. Napravljena je kompletna propagandno-ideološka matrica kako bi se opravdao čin agresije i mešanja u unutrašnje stvari drugih država.
Danas je jasno da ta nerealna, ideološki motivisana intervencionistička spoljna politika SAD bila moguća samo u jednom kratkom istorijskom momentu, dok američka moć nije naišla na odgovor.
Na ideološkoj paradigmi uspostavljanja globalne, ,liberalne hegemonije” SAD i NATO su direktno vojno intervenisale u ratu u BiH. Otvoreno se stavljajući na stranu srpskih ratnih neprijatelja oni su promenili tok rata i nametnuli svoje mirovno rešenje.
Mora se priznati da iako je glavni arhitekta mirovnog sporazuma iz Dejtona, Ričard Holbruk uglavnom koristio buldožer-dipplomatiju, nije potpuno zanemario realnost odnosa na terenu.
U Dejtonu je BiH definisana kao državna zajednica, čija je teritorija podeljena na političko-teritorijalne jedinice (entitete) po principu 49-51 posto, uvažena je konstitutivnost tri naroda, a sve to je postalo deo Aneksa 4 koji je ujedno i Ustav BiH.
Dejtonski mirovni sporazum je postao pravno-politički osnov mira u BiH ali i ustavni osnov prava i sloboda srpskog naroda u BiH.
Za (neo)liberalne planere Dejtonski mirovni sporazum bio je tek vojna faza intervencionizma, kroz posleratnu fazu tzv. državne izgradnje (state building) nastupio je pravno-politički intervencionizam koji je trebao da ideološki transformiše složeno i podeljeno društvo.
State Building je sve napore usmerio da u BiH stvori privid građanskog, multietničkog liberalnog društva. Tako je u BiH stvoren prvi (neo)liberalni protektorat kao primer ,,uspešnog” širenja liberalne demokratije.
Vrlo teško istorijsko iskustvo ovog prostora je zanemareno, jer je globalni
liberalizam na istoriju gledao sa prezirom. Amerikanci su smatrali da na prostoru koji proizvodi višak istorije, prošlost treba zanemariti, a političke odnose razvijati na ideološkoj matrici.
Tako je na pragu 21. veka nesrećna BiH ušla u postistorijsku fazu ,,razvoja” kao ideološko ostrvo ,,liberalnog hegemonizma”.
Glavni instrument spoljnog intervencionizma postao je Visoki predstavnik koji je svojim protivpravnim delovanjem BiH pretvarao u neodrživu političku zajednicu.
Ov novu ideolšku osnovu, ,liberalne demokratije” i građanskog društva lukavo je prihvatila bošnjačka strana. Bio je to dobar brend i Zapadu prihvatljiv model izgradnje bošnjačke nacionalne države zasnovane na islamskim načelima, a sve pod firmom nadnacionalne liberalne demokratije.
Međutim, američka globalna hegemonija je od kraja prve decenije 21. veka počela da slabi, kroz sve veće izazove na različtim stranama sveta, BiH je sve više izlazila iz fokusa američke spoljne politike.
Globalni rat protiv terorizma mlađeg Buša, Obamina sve veća opreznost u svetskimp oslovima i Trampov pokušaj vraćanja američke spoljnje politike u realpolitički diskurs usporio je ,,bosanski državni projekat”.
Nakon pobede DŽoa Bajdena na američkim predsedničkim izborima, nova-stara globalistička elita se vratila na kormilo američke spoljne politike.
Političko Sarajevo je ovu promenu videlo kao novu priliku da BiH vrate u fokus Vašingtona i da se nedovršeni posao okonča.
Problem je jedino u tome što svet danas više nije isto mesto kao što je bio krajem 20. veka, struktura moći je potpuno drugačija, a međunarodni sistem postaje sve više multipolaran.
Novi izazovi američkoj moći sve su češći i ozbiljniji tako da su unilateralni potezi imperije sve ređi.
Uviđa se da raniji jednostrani intervencionizam postaje suviše hazardna igra, koja druge velike sile u sistemu inspiriše na slične akcije.
Sa druge strane, bošnjačku političku elitu ne interesuje nova međunarodna realnost. Ona je nestrpljiva i zato sama pokušava da kroz zajedničke institucije BiH preuzme kontrolu nad ,,državom”.
Otvoreno se krše principi konsenzusa i konstitutivnosti na kojima stoji današnja BiH. Preuzima se kontrola nad institucijama, a druga dva konstitutivna naroda se preglasavanjem izbaciju iz processa odlučivanja.
Preko neustavnih pravosudnih institucija donose se odluke koje su u potpunoj suprotnosti sa pravno-političkim sistemom BiH.
Strategija je vrlo jasna, preoteti ustavne nadležnosti od Republike Srpske, dok je globalističaka elita na vlasti u Vašingtonu. Ostvariti punu majorizaciju na celom prostoru Bosne i Hercegovine po modelu kako je to danas urađeno nad Hrvatima u Federaciji BiH.
U slučaju da se srpska strana suprotstavi ovom neustavnom delovanju – po svaku cenu uvući SAD i NATO da politički ili vojno intervenišu.
Iako, Vašington u region šalje naše stare znalce iz 90-ih, teško možemo očekivati intervencije sa najvišeg nivoa, donosioce odluka danas više interesuje kriza u Tajvanskom tesnacu nego svi problemi na Balkanu.
Pritisci koji budu dolazili od činovničko-diplomatskog kora prema Republici Srpskoj ne mogu sprečiti njenu borbu za ustavom zagarantovanu poziciju.
Republika Srpska više nema izbora: ili će svim pravnim i političkim sredstvima da brani svoju ustavnu poziciju ili će vrlo brzo nestati.
(tribina je održana u organizaciji informativno-političkih portala Sve o Srpskoj i Fakti – uz podršku Predstavništva RS u Srbiji)
Na mreži “Telegram” možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice. OVDE
