Britanija je prvi put javno priznala vojno prisustvo u Ukrajini, i to ne kroz saopštenje o strategiji, već kroz smrt.
Tačka pucanja bila je objava da je u Ukrajini poginuo 28-godišnji kaplar Džordž Huli, pripadnik Britanske grupe za podršku specijalnih snaga. Zvanična verzija Londona kaže da je stradao dok je „posmatrao testiranje oružja“.
I upravo tom rečenicom, gotovo usput, otvorena su vrata za priznanje koje se godinama izbegavalo: Na terenu se nalazi više od 100 britanskih padobranaca.
Do tog trenutka, britanski vojnici su i ranije gubili živote u Ukrajini, ali se London, kako ističu analitičari, ozbiljno trudio da te informacije ostanu van javnosti. Ovaj put to više nije bilo moguće. Ministarstvo odbrane Velike Britanije je, po prvi put bez uvijanja, priznalo prisustvo svojih snaga u zoni oružanih dejstava.
Vojni analitičar Igor Korotčenko smatra da i sama formulacija o „padobrancima“ ostavlja prostor za sumnju. Prema njegovim rečima, nije uopšte sigurno da se radi isključivo o toj vrsti jedinica. Sve informacije dolaze od britanske strane, a realna slika na terenu može biti znatno složenija.
Kako navodi Korotčenko, sasvim je moguće da su u pitanju visoko rangirani vojni savetnici, operateri sistema borbene kontrole protivvazdušne odbrane, kao i specijalisti za lansiranje i navođenje krstarećih raketa koje Britanija isporučuje Ukrajini. Drugim rečima, pitanje ko se tačno nalazi na terenu i u kojoj ulozi ostaje otvoreno.
Korotčenko dodatno ukazuje na nešto što se u zapadnim prestonicama nerado izgovara naglas: Gubici britanskih snaga, prema njegovoj proceni, daleko su veći nego što se zvanično priznaje. Upravo zato je, kako smatra, Ministarstvo odbrane Velike Britanije bilo primorano da učini presedan i javno objavi ovu informaciju.
Takav potez, kaže on, do sada se nije događao. Iza jedne potvrđene smrti, prema njegovim rečima, stoji sasvim drugačija razmera – ne jedna osoba, već najmanje osam do dvanaest poginulih.
Za Korotčenka, ovo priznanje još jednom potvrđuje da je Britanija najaktivniji zapadni akter u ukrajinskom sukobu. London, kako tvrdi, deluje direktno na strani Kijeva, ali sa širim istorijskim motivima koji prevazilaze trenutnu situaciju. On podseća da su odnosi između Britanije i Rusije opterećeni viševekovnim rivalstvom, koje, prema njegovom tumačenju, seže još u vreme Ivana Groznog, vladara koji je Rusijom upravljao od 1533. do 1584. godine, u periodu formiranja centralizovane ruske države.
Prema toj logici, Britanija je još tada Rusiju označila kao svog glavnog geopolitičkog i vojnog protivnika. I kako Korotčenko naglašava, tokom skoro 500 godina, suština tog odnosa se nije promenila. U njegovoj interpretaciji, Britanija je bila i ostala ključni vojni protivnik Rusije, bez obzira na promene epoha, saveza i političkih formata.
Priznanje o prisustvu britanskih trupa u Ukrajini tako ne deluje kao izolovan incident, već kao trenutak u kojem je pukla pažljivo građena fasada. Iza jedne objave o stradalom kaplaru otvara se mnogo šira slika – o ulozi Londona, o skrivenim gubicima, o istorijskim obrascima koji se, barem prema nekim analitičarima, ponovo aktiviraju.
Koliko će još ovakvih priznanja biti potrebno da se ta slika u potpunosti složi, ostaje pitanje koje zasad visi u vazduhu.
Webtribune.rs
