Srbija je bila sposobna da se oslobodi tuđinske vlasti samo kad su ustali kuka i motika, srp i čekić.
Kada se, kojim slučajem, Aleksandar Vučić jednog dana ne bi pojavio na svim nacionalnim televizijskim frekvencijama, birači bi mogli da vide koja je socijalna funkcija njegove autoritarne vlasti.
Čitava medjska mašinarija ima za cilj da sakrije u čijem interesu on vlada Srbijom već devet godina.
Maks Horkhajmer svojevremno je pisao: “Jer ko neće da govori o kapitalizmu, trebalo bi da ćuti i o fašizmu“. (1) Svako ko kritikuje Vučića morao bi šire da posmatra stvari, da otkriva sistemske osnove njegove vlasti. Samo iz te perspektive mogu se razumeti društveni procesi u Srbiji.
Nije ugušena demokratija u našoj zemlji samo zbog toga što su jedan čovek i njegova stranka uzurpirali vlast zbog ličnih i grupnih interesa. Zatiranje demokratije, ljudskih prava i nacionalnog suvereniteta suštinska je potreba kapitalizma.
Polonije za Hamleta kaže: “Iakoje to ludilo, ipak u njemu ima metode“. Ne sme se politička analiza svesti samo na delatnost političkih stranaka ili jednostrano usmeriti na lične karakteristike vladara. Treba videti ima li metode, šta se skriva iza Vučićevih histeričnih ispada.
Važno je izučavati kako bezlične strukture determinišu društveni razvoj i političke procese. A kad su male i siromašne zemlje u pitanju, pažnju naročito treba usmeriti na to kako su one pozicionirane u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima. Uvide tako stečene treba kombinovati sa analizom pojedinačnih aktera i ličnosti, sa onim što je individualno ili predstavlja neponovljiv splet okolonosti.
U poslednjih dvadeset godina u Srbiji je konsolidovan neoliberalni ekonomski sistem. Osim kapitalizma ne postoji danas skoro nigde u svetu drugi sistem, kako ističe ekonomista Branko Milanović.
Ono što situaciju u našoj zemlji čini teškom je to što se ona u svetskom kapitalističkom sistemu nalazi u perifernoj poziciji. Kapitalizamje dobar sistem za one koji žive u Danskoj, Norveškoj ili drugim zemljama tzv. centra.
U njima je skoncentrisano ekonomsko bogatstvo i postoji još uvek kakva- takva demokratija. U takvim državama locirane su visokoprofitabilne ekonomske aktivnosti i dobro plaćena radna mesta.
Periferne zemlje podređene su interesima bogatih država. Njihove privrede i resursi služe samo kao dopunski prostor koji razvijene ekonomije koriste da bi pojačale svoje pozicije na svetskom tržištu. Razvijene ekonomske sile onemogućavaju razvoj nerazvijenih.
Nerazmenu konfrontaciju sa celim svetom devedesetih, posle 5. oktobra 2000. zamenila je besperspektivna kolaboracija. Preovladao je stav da će privredni razvoj automatski uslediti čim se primene tzv. srukturne reforme, tj. privredni život postavi na principe privatnog vlasništva i „slobodne tržišne privrede“. Unapred se, na osnovu iskustava iz ruske tranzicije, moglo znati kakvi će biti efekti. Kinezi su, posle 1978. pošli drugim putem.
Nisu prihvatili savete zapadnih ekonomista. Za razliku od Rusa, samostalno su zamislili i sproveli privredne reforme zahvaljujući kojima su postali jedna od najmoćnijih ekonomija sveta.
Prvih godina posle Miloševićevog pada neoliberalni koncept najelokventnije je zastupao Zoran Đinđić. On je mučki ubijen 2003. i taj zločin onemogućio je kritičko sagledavanje njegovih ideoloških i političkih pozicija.
Znatan broj ljudi i dalje misli da je on bio veliki reformator. Na žalost, stvari stoje drukčije. Još osamdesetih godina Đinđić je prihvatio neoliberalni program koji je tada već stekao hegemonu poziciju u svetu. Nije bilo ničeg orginalnog u njegovim pogledima. Bio je i loš političar. Da bi došao na vlast obećao je da će isporučti Miloševića Haškom sudu, a zbog toga je izgubio glavu.
On nije imao dovoljno političke moći da bi mogao da sprovede tako krupnu odluku, zbog koje je ušao u sukob sa Koštunicom. Tada je ostao sam i postao je laka meta zločinaca koji su ga ubili.
Đinđić je pogrešno mislio da u politici uvernja ne igraju nikakvu ulogu. Pripisuje mu se izjava: “Ko hoće moral, neka ide u crkvu“. Vođen takvim stavovima, okružio se najgorim lovcima na položaje koji su ga ostavili čim se našao u opasnosti. To je bila fatalna greška. Maks Veber je pisao: „Politika, naravno nije moralan posao. Ali se, ipak, neki minimum srama i obaveza koju nameće pristojnost ni u politici ne može nekažnjeno povrediti.“ (2)
Kao i drugi srpski liberali i Đinđić je verovao da kapitalizam nema alternativu. Propuštao je da uoči da on ne funkcioniše na isti način u zemljama centra i periferije. Iako je bio obrazovan filozof, verovao je u krajnje pojednostavljne neoliberalne dogme. Mislio je da će Srbija procvetati čim se izvrši privatizacija i stvori povoljan privredni ambijent. Istina je da je iza Miloševića ostala pustoš, ali neopravdano je bilo očekivanje da će privatizacija automatski rešiti sve probleme u privredi.
U Srbiji je primenjena „šok terapija“ tj. brza i obavezna privatizacija, koja je tada bila i protivustavna. Prva žrtva neoliberalne tranzicije bio je novinar Milan Pantić. On je ubijen 2001. zbog toga što je istraživao privatizaciju cementare u Novom Popovcu.
Veran Matić, koji predvodi komisiju koja istražuje ubistva novinara, tvrdi da su poznati ne samo neposredni počinioci ubistva Milana Pantića već i motivi i naručioci iz tadašnjeg vrha vlasti. Samo ovaj zločin je dovoljan da „žuti“ (DS) u srpskoj istoriji budu upisani crnim slovima.
Posle Đinđićevog ubistva na vlast je došao Koštunica, koji je imao drukčije poglede na nacionalno pitanje, ali je delio sa Đinđićem neoliberalne iluzije. Ustavom iz 2006. konstitucionalizovana je privatizacija i stvorena je pravna infrstrktura za dovršetak restauracije kapitalizma.
Prema Ustavu, ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu. Svi imaju jednak pravni položaj na tržištu, a strana lica izjednačena su na njemu sa domaćim. Zahvaljujući ovakvom sistemu brzo smo se našli u situaciji da najvrednija imovina u Srbiji pripada strancima ili domaćoj pljačkaškoj buržoaziji.
Od 2012. na vlasti su Vučić i SNS. Oni su nastavili i radikalizovali primenu neoliberalne doktrine. Između Đinđića, Koštunice i Vučića u tom pogledu nema razlike. I Vučića su na vlast dovele zapadne sile, da bi priznao Kosovo i omogućio zapadnim kompanijama da nemilice pljačkaju Srbiju i uništavaju životnu sredinu.
Ali, nije on kreator takvog sistema, nasledio ga je. U vreme Tadićeve i Koštuničine vlasti NIS je poklonjen ruskoj državnoj kompaniji Gazprom Neft. Ove godine ta firma ulaže 107,5 miliona dinara za zaštitu životne sredine. U isto vreme, NIS koristi u Vojvodini tehnologiju „lomljenja stena“ (hydraulic fracturing) koja je dokazano štetna za prirodu. Dakle, nisu kineske kompanije i Rio Tinto nikakav izuzetak. Radi se o pravilu.
Stara liberalna ideja je da resursi pripadaju onima koji su sposobni da ih najproduktivnije upotrebljavaju. Jedan američki general je posle okupacije Iraka rekao: „Ispod vaše zemlje je naša nafta“. I menadžeri Rio Tinta će tvrditi da je litijum njihov, a jalovina srpska. Da bi bila očuvana životna sredina u bogatim zemljama neophodno je da se dozvoli upotreba isključivo električnih automobila. Za proizvodnju baterija potreban je litijum, koga ima u Srbiji. Njima čist vazduh, nama ekološka destrukcija.
Da bi Srbija bila oslobođena od neokolonijalnog položaja nepohodno je postojanje kritičke inteligencije koja će raskrinkavati neoliberalne dogme kojima se služi Vučićev režim. Inteligencija u Srbiji, na žalost, više služi silama koje nas porobljavaju nego svom narodu.
Koncpet neoliberalne tranzicije, koji je deklasirao veći deo stanovništva, razvijen je na ekonomskim fakultetima i institutima. Veliki „naučnici“ ubeđivali su nas da će nam biti bolje kad ne budemo imali ništa. Doduše, protagonisti ovakvih privrednih reformi tvrdili su da će u početku biti lošije, da bi ubrzo postalo bolje.
Ako su neposredne posledice društvene promene štetne, upozoravao je Karl Polanji, štetne su i dugoročne posledice, dok se ne dokaže suprotono. Ovakva rigoroznost u mišljenju nije osobina većine naših ekonomista. Za neuspeh tranzcije oni uporno optužuju nespremnost stanovništva da prihvati njihove predloge.
Neoliberali su kao srednjovekovni lekari, kaže Pol Krugman. Kad je pacijentu loše, oni mu puste krv. Kad je, zbog toga, ovome još gore, oni puste više krvi. I posle svega što se dogodilo u poslednje dve decenije, neznatan broj ekonomista kritički sagledva neoliberalizam. Nebojša Katić i Jovan Dušanić predstavljaju retke izuzetke.
Oslanjanje na strani kapital kao pokretač privrednog razvoja prikriveni je način da se dovede u pitanje državni suverenitet. Multinacionalni kapital ne trpi bilo kakvu domaću regulaciju koja dovodi u pitanje njegove interese.
To je neokolonijalni koncept. Prema Ustavu, Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, a suverenost potiče od građana. U stvarnosti, Srbijom danas vladaju upravni odbori velikih stranih kompanija i banaka koji, uz podršku svojih država, faktički vrše vrhovnu vlast.
Kapital uspešno korumpira inteligenciju i tako sprečava nastanak kritičke misli. Odbrana Srbije od različtih oblika agresije u modernom dobu zavisila je od hrabrosti i spremnosti na žrtvu običnih ljudi. Knezovi obično nisu bili radi kavzi. Srbija je bila sposobna da se oslobodi tuđinske vlasti samo kad su ustali kuka i motika, srp i čekić.
Danas se govori o tome kako su univerziteti izgubili autonomiju. Ali, itokom najdužeg perioda njihovog postojanja nisu je ni imali. Većina univerzitetskih nastavnika oduvek su bili konformisti i podržavali su svaku političku garnituru i vladajuću klasu. Univerzitet je deo državnog aparata. Mali broj naučnika i naučnih institucija izajasnili su se o Rio Tintu. Isplativije je zastupati interese krupnog kapitala nego svog naroda i zemlje. Privredne, političke i naučne elite isprepletene su i povezane interesima.
Kultna knjiga kosmopolitskih neoliberala u Srbije je „Filozofija palanke“ Radomira Konstantinovića. U teško razumljivom tekstu, autor je pokušao da prikaže dominantne parohijalne mentalne matrice koje su u istoriji onesposobljavale Srbiju da krene putem modernizacije. Stvari su se promenile.
Danas je dogmatski neoliberalizam krajnje provincijalna misao koja blokira razvoj Srbije. U svetu je razvijena kritika neoliberalizama, kojekod nas još uvek nema dovoljno. Naivno je verovanje da postoji samo jedan, univerzalni, razvojni model. Ne predstavlja snagu neke kulture nekritičko prihvatanje svega što dolazi sa Zapada. Treba problematizovati sve, i vlastite nacionalne mitove i pojednostavljene predstave po kojima ekonomski prosperitet obavezno nastupa čim se primene pravila „vašingtonskog konsenzusa.“
Deo advokata, a ne pravni fakulteti, pobunili su se protiv izmena Zakona o parničnom postupku. Izmene se vrše kako bi bogati mogli da otimaju imovinu siromašnim. Naša država dozvolila je bankama, koje su gotovo isključivo u stranom vlasništvu, da na razne načine pljačkaju klijente. Kada su ljudi shvatili da je takva praksa nezakonita i počeli masovno da podnose tužbe, vlast se dosetila da izmeni pravila parničkog postupka i da tako faktički onemogući podnošenje tužbi.
Pravni sistem na taj način prilagođava se potrebama kapitalizma. Cilj je da se najveći deo stnovništva proletarizuje. Siromašnim građanima biće u znatnoj meri uskraćen pristup pravdi. U našem kapitalizmu sudska zaštita prava moguća je samo onima koji imaju ekonomsku moć.
Ali, ni to nije nikakva novina. U vreme vladavine Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera, donet je 2011. Zakonik o krivičnom postupku kojim je, između ostalih novina, uvedena i tužilačka istraga. Po tom konceptu sud više nema zadatak da utvrdi istinu, a presuda zavisi od umešnosti advokata.Umesto istražnih sudija, glavnu reč vode strane u postupku, tužioci i advokati. Drugim rečima, od osuđujuće presude može da se odbrani samo onaj ko ima dovoljno novca da plati dobrog advokata.
Jugoslovenski socijalizam bio je autoritaran sistem. ali, položaj malog čoveka pred sudom bio je povoljniji u to vreme nego danas. (Osim onih koji su bili optuženi za politička krivična dela). Demokratičnost nekog sistema ne može se meriti samo po tome da li postoje formalne političke slobode, već i po tome kakav je položaj malog čoveka u odnosu na državnu moć. Reforme pravosuđa u Srbiji u poslednjih dvadeset godina imaju za cilj da sudsku granu vlasti pretvori u servis krupnog kapitala. Najvažniji procesni zakoni menjaju se na štetu običnih ljudi.
Ovih dana vodi se u Srbiji polemika oko rodno osetljivog jezika. Zakonom o rodnoj ravnopravnosti za širok krug subjekta propisana je obavezna upotreba naziva zanimanja u ženskom rodu. Lingvistički stučnjaci, za razliku od zakonodavca, smatraju da se jezikom tako ne može manipulisati. U srpskomjeziku postoje nazivi zanimanja koji se ne mogu lako iz muškog prevesti u ženski rod. Osim toga, jezik ne čine nepovezane reči, većrečenički kontekst. Ako se kaže da je Ana lekar, to je već rodno osetljivo. Striktna primena Zakona učinila bi jezik nerazumljivim i rogobatnim. Stalno bi trebalo govoriti radnici i radnice, doktorke i doktori i sl.
Ovako nije postupljeno da bi bio popravljen položaj žena. Radnice koje u fabrikama nose pelene neće na taj način biti emancipovane, socijalne hijerarhije neće biti dovedene u pitanje.
Da bi se pokorio neki narod neophodna je i destrukcija smisla koju proizvodi jezički inženjering. Kada ljudi ne razumeju zančenje reči, prestaju da budu slobodni. Jezik pripada narodu, a ne državi ili EU, odakle je i došao pritisak da se donesu ovako nakaradna rešenja.
Zakonska obaveza upotrebe rodno osetljivog jezika pre će dovesti do semantičkog haosa, nego do popravljanja položaja žena. Jezik se spontano razvija, ne može se putem kazni narod naterati da koristi neke reči.
Tačno je da je nedostatak naziva za određena zanimanja u ženskom rodu posledica istorijski podređenog položaja žena. Prestižna zanimanja su im bila nedostupna, zato nedostaju reči. Rečnik reflektuje odnose moći u društvu. Ali, ovako nasleđeno stanje može se prevazići samo spontanim razvojem jezika, koji će uslediti kao posledica popravljanja društvenog položaja žena. Ali, periferni neoliberalni kapitalizam većinu stanovnika porobljava, a ne oslobađa. Zakonodavac se ograničava na reči, kao da se u njima sve iscrpljuje. Neoliberalni novogovor služi tome da zamagli kompleksnu realnost i da sakrije stvarne uzroke dominacije u društvu.
U Srbiji su u poslednje vreme česti protesti protiv uništavanja prirode. Masovniji su od onih koje organizuju opozicione političke stranke. Radi se o mobilizaciji odozdo, pobunili su se obični ljudi pogođeni štetnim delovanjem privatnih firmi u lokalnim sredinama. Ovaj pokret unastajanju biće uspešan ukoliko ugrozi neoliberalnu kulturnu hegemoniju. Na vlastitom iskustu aktivisti su uvideli da kapitalizam ne donosi korist svima. Kad BDP raste, čime se stalno hvali Vučić, pitanje je „ko dobija“, kako se novostvorena vrednost raspodeljuje i na koga se prevaljuju negativne ekološke posledice trke za profitom.
Konstanta Vučićeve politike je podređivanje Srbije interesima velikih sila i globalnog kapitala. Manje važne odluke donosi tako što se dodvorava javnom mnjenju. Da se Vlasi ne dosete! Negativne posledice za narod i državu svoje vladavine on skriva zapaljivom nacionalnom retorikom. Takvu strategiju najbolje je opisao Gramši:„..često takozvana „partija tuđina“ nije ona koju kao takvu vulgarno označuju, nego baš ona najnacionalističkija partija koja manje predstavlja vitalne snage svoje zemlje, a više njihovu potčinjenost i ekonomsku podjarmljenost hegemonisitičkim nacijama.“ (3)
Miroslav Samardžić
Autor je politikolog iz Zrenjanina
1. Navedeno po: Todor Kuljić, Fašizam, Beograd,1977, str.7.
2. Maks Veber, Politički spisi, Beograd, 2006, str.217.
3. Antonio Gramši, Izabrana dela, Beograd, 1957, str.226.
Objavio NSPM
