Aktuelni predsednik Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, dosadio je slobodarskom srpskom narodu svojim propagandnim defetizmom. Okupirano mu je 17% države i to, i duhovno i materijalno, najbogatije teritorije – svete i temeljne srpske zemlje Kosovo i Metohija.
Na toj okupiranoj teritoriji je prestonica srednjovekovnog Srpskog Carstva (Prizren) i arhiepiskopski tron autokefalne Srpske Pravoslavne Crkve (Pećka patrijaršija), četiri srednjovekovna srpska manastira koji su na listi svetske kulturne baštine (pod zaštitom UNESKO): Pećska patrijaršija, Visoki Dečani, Gračanica i Bogorodica Ljeviška i još 1.300 srpskih pravoslavnih crkava i manastira i drugih srpskih istorijskih spomenika.
Trećina ukupne teritorije ovih okupiranih srpskih zemalja (Kosova i Metohije) vlasništvo je Srpske Pravoslavne Crkve. Kako materijalno, tako i duhovno bogatstvo ove temeljne i svete srpske zemlje je ogromno. Nedavno su svetski eksperti za rudarstvo procenili da samo rudne i mineralne rezerve Kosova i Metohije su četvorostruko više od rezervi u ostatku Srbije.
A gde su ostala bogatstva ove južne srpske pokrajine: kuće, imanja, zgrade, sela i gradovi, brane, mostovi, putevi, pruge, reke, jezera, potoci, izvori, planine, šume, pašnjaci, plodna polja, vinogradi i voćnjaci, fabrike, sportski centri, kulturno prosvetne institucije, stočni fond … koje su vekovima gradili, održavali, obrađivali, uzgajali vredni sinovi i kćeri Stare Srbije?
I sve je to ništa za gospodina A. V! U svom propagandnom defetizmu stalno ponavlja: ‘Mi sada tamo nemamo ništa, ni metar zemlje pa, ako dobijemo metar, to je dobitak!’ – ‘Mi nećemo da ratujemo za Kosovo! Čime? Gde nam je vojska? Hoćete li da šaljemo tamo našu decu da ginu?’ – ‘Ja nisam za rat! Ja sam za razgraničenje sa Albancima! Za miroljubivo rešenje pitanja Kosova!…’
Zašto ovakav stav predsednika Srbije smatramo propagandnim defetizmom?
Zato što je on predsednik slobodarske države Srbije i slobodarskog srpskog naroda koji je za odbranu svoje slobode i svoje države dao milione žrtava. Zato što su njegov propagandi pacifizam i defetizam neukorenjeni u srpsku milenijumsku slobodarsku tradiciju. Zato što su takvi stavovi A. V. neautentični i nedostojni pozicije koju ima u srpskom narodu.
Koji su motivi tolikog predsednikovog defetizma? Svi su u jednom: u volji za moć, u želji da vlada neograničeno! Defetizam predsednika Srbije nazivamo propagandnim jer su u njemu naglašeno uočljiva dva dominantna podmotiva.
Prvi je ispunjavanje uslova koji su mu dali neprijatelji Srbije koji su je varvarski bombardovali 1999. i njega i njegovog političkog očuha (političkog oca prethodno je izdao!) i njihovu na prečac osnovanu partiju SNS doveli na vlast u Srbiji.
Drugi njegov lični motiv, i motiv neprijatelja Srbije koji su ga doveli da vlada Srbijom, jeste da ostane na vlasti dok ova zemlja, kojom on diktatorski vlada, prizna Kosovo kao nezavisnu, susednu državu. To je i A. V. i članovima njegove partije nedavno rekao njegov prijatelj Makron, a on i njegovi poltroni mu aplaudirali.
U njegovom propagandnom programu defetizma, kao „stalno otvorenom konkursu za izdaju“ (kako je autentično zaključio prof. Milo Lompar), predsednik Srbije uzima za svoje savetnike rečima i delom izrazite neprijatelje Srbije i srpskog naroda, predsednika Vlade Velike Britanije, (Tonija Blera) i predsednika Nemačke (Gerharda Šredera), koji su se istakli u razaranju Srbije i ubijanju Srba 1999. A. V. hita u Vašington da pokloni novac srpskog naroda i održi prigodno predavanje u jeku kampanje za treći mandat zlikovačke dinastije Klinton da vlada Amerikom i drugim državama i narodima koje su prethodnu deceniju razarali.
Dalje, A. V. javno obmanjuje narod Srbije i Crne Gore da on ima podatke da su zaverenici iz Srbije i Rusije pripremali atentat na njegovog prijatelja Mila i državni udar na dan izbora u privatnoj Milovoj državi Montenegro da on i njegova pljačkaška partija vladaju ovom zlosrećnom državicom i treću deceniju.
A vladaju tako (i M. Đ. i A. V), što ispunjavaju sve što im traže neprijatelji slobodarskog srpskog naroda. Vladaju strahom i siromaštvom! Ucenjuju svoje podanike da će dobiti posao tek kada se upišu u njihove partije. A onda ih zaposle samo na tri meseca i daju im robovske dnevnice dok njihovi dželati stalno fijuču uslovom-bičem oko radničkih glava da će im produžiti ugovor i na narednih tri meseca, pa opet na tri i tako do mizerne penzije ako budu dobre sluge: pokorno ćute, veličaju vođe i izlaze na sve njihove mitinge i izbore i uvek glasaju za njih. Strahom i siromaštvom vladaju narodom ovakvi diktatori – kolonijalni upravnici u ime imperijalnih porobljivača.
Bez stida i zazora uzvikuju javno da moraju menjati svest naroda kad god se vrate sa američke i nemačke Visoke porte. I to rade rečju i delom ugledajući se na protestante i „naslepo“ čitajući Vebera. Pošto suštinski malo znaju i o protestantskoj reformi, a još manje o Veberovoj filosofiji, oni bukvalno afirmišu sve ono najgore što dolazi sa Zapada: homoseksualizam, drogu, kič-kulturu, vakcine farmaceutske mafije, modifikovanu i brzu hranu prehrambene mafije, korupciju braće i kumova, lažne diplome ministara i prethodnog predsednika, vulgarne programe na nacionalnim televizijama, a lokalne TV stanice sve pokupuju njihovi botovi pa sistem informisanja pretvaraju u svoje razglasne kutije kao svojevremeno fašisti i komunisti.
Čak i jedan od najvećih pacifista u srpskoj književnosti znao je da zastane i postavi ontološku granicu između „autentičnosti ratne i neautentičnosti mirodopske situacije“, kao i da pravi razliku između „egzistencijalnog i propagadnog defetizma“ – najpoetičniji, moderni i veliki Miloš Crnjanski:
„… naš narod ne treba učiti šta je patnja u ratu“;
„… ako unizite i oklevetate učešće naroda u prošlom ratu, ako uprljate ratove Srbije, jedini kapital u nas koji još nije proćardan, šta ćete imati tom namučenom narodu lepo reći?“;
„Ne zavaravajte se , na dan ove bitke (Kumanovske-R.B) bar, priznajmo, nema veličanstvenijeg prizora, nema dubljeg osećaja zajednice, nema čistijeg uzvišenja misli i duše, od učešća u bici jednog naroda“;
„Ono što je omogućilo pesmu u bici na Kumanovu, najbolje je u nama i ako nam se i to oduzme, ničeg više nećemo imati do tralja.“
Svojim primerima propagandnog defetizma predsednik Srbije pokušava i to da nam oduzme. Ne dajmo, Srbi! S pesmom na usnama „Oj Kosovo, Kosovo“, dostojni predaka, krenimo u ponovnu Bitku za Kosovo i Metohiju, sa istinskim prijateljima Srba i Srbije.
Radomir Baturan
Izvor: srpskistav.com
Preuzeto sa koreni.rs
