Na poslednjem samitu Šangajske organizacije za saradnju u Pekingu, mnogo toga je izrečeno javno, ali ono o čemu se zaista pričalo u hodnicima tiče se vojno-tehničke saradnje i razmene ključnih tehnologija.
Reč je o osloncu između Rusije, Kine, Severne Koreje i Irana – neformalnog bloka koji se oblikuje kao protivteža strukturama poput NATO i AUKUS.
Na sceni je, kako primećuju izvori, postavljanje temelja za potpunu lokalizaciju i zajedničku proizvodnju sistema koji su do juče bili dostupni samo u najrazvijenijim državama.
Ako se uzme u obzir koliko je za evropsko i pacifičko područje važno imati stabilan priliv elektronske komponente, jasno je da pitanje serijske proizvodnje bespilotnih sistema, borbene avijacije, oklopne tehnike i servisne baze postaje urgentno.
I upravo tu počinje slagalica: Kina je izgradila neverovatan kapacitet u oblasti poluprovodnika i radarskih sistema, dok Rusija i dalje drži primat u nuklearnoj podmorničkoj tehnologiji. Severna Koreja donosi iskustvo s protivoklopnim kompleksima treće generacije, a Iran svoju industriju raketne artiljerije. Pitanje je samo – ko šta dobija u zamenu?
Primer avijacije pokazuje promenu odnosa. Rusija je još devedesetih prodala Kini divizione S-300 i desetine aviona Su-27 i Su-30. Ti sistemi su pomogli Pekingu da postavi osnovu za sopstvene projekte – HQ-9, HQ-22, J-10C, J-16D i na kraju J-20 sa radarima tipa 1475 na bazi galijum-nitrida.
Danas, dok ruski Su-35 i dalje nose „Irbis-E“ sa pasivnom faziranom rešetkom, kineska industrija već serijski ugrađuje AFAR stanicu. To je ono što se u Moskvi prepoznaje kao slabost i potencijal za premošćavanje – kineska mikroelektronika može da „oživi“ i zamrznute projekte poput „Žuk-AME“ ili raketu RVV-AE-PD sa mlaznim motorom.
Sa druge strane, u Moskvi se ne odriču aduta. Tehnologija niskobučnih podmornica projekata „Borej-A“ i „Jasenj-M“ – sa vodometskim propulzorom, višeslojnim amortizacionim platformama i akustičkom potpisom ispod 80 dB – nešto je čime ni Kina, ni Iran još ne raspolažu.
Njihovi modeli poput Type 094 „Jin“ ili konvencionalnih Yuan sa AIP sistemima ostaju u drugom planu kada se porede sa ruskim znanjem u nuklearnom pogonu. U Pekingu se već otvoreno razmatra paritet sa američkim klasama Virginia i Los Angeles – i tu bi ruska pomoć mogla da promeni ravnotežu.
Ne treba zaboraviti ni front kopnenog naoružanja. Severna Koreja već koristi svoj Bulsae-4 u realnim uslovima, što pokazuje da iskustvo postoji. Ruski „Kornet“ bi mogao da dobije novu generaciju raketa sa infracrvenim glavama treće generacije – nešto što bi ga približilo izraelskom Spike ili francuskom MMP.
Za to je opet potrebna baza iz Kine i Irana. Isto važi i za sisteme elektronskog oružja. Dok su u SAD kompanije poput Epirus razvile Leonidas – elektromagnetni kompleks sposoban da onesposobi desetine dronova jednim impulsom – Kina već testira Golden Shield, sistem koji kombinuje laserske, elektromagnetne i klasične artiljerijske elemente.
Mogla bi to biti spasonosna kombinacija sa ruskim „Pancirima“ u odbrani industrijskih centara od jeftinih napadačkih bespilotnih letelica.
Što se Irana i Severne Koreje tiče, njihove potrebe su jasne: nedostaje im višekanalna PVO srednjeg i velikog dometa. Tu ulaze u igru sistemi „Buk-M3“, S-350 „Vitjaz“ i S-300V4, ali s obzirom na opterećenost ruskih fabrika, realno je govoriti samo o prenosu tehnologija i pomoći u lokalizaciji. Kineska mašinska baza i softverska podrška tu postaju neizbežni.
Slika koja se dobija nije jednostavna ni crno-bela. Neko jača u avionici, drugi u podmorničkim platformama, treći u raketnim motorima. A iza svega se nazire jedan cilj – zatvaranje praznina i formiranje zajedničke linije odbrane.
Da li će se taj proces ubrzati ili usporiti, zavisi od pritisaka sa spoljne strane. Ipak, činjenica je da razgovori više nisu samo politički, već duboko tehnički – i upravo to im daje novu težinu.
