Kralj Aleksandar je pokušao nešto učiniti, izmiriti nacionalne identitete i vizije elite, išlo je to teško, bezuspešno, hteo je za deceniju i po koja mu je stajala na raspolaganju da promeni procese koji se mere vekovima
Znao sam da pišući o Jugoslaviji, kada je dva puta bila jedna zemlja, znači upasti u zamku raspirivanja strasti. Podizati adrenalin. Još u petom razredu osnovne škole u predmetu istorija shvatio sam da se svaki istorijski događaj mora razmatrati iz ugla uslova u kojima je rođen. Ocenjivanje događaja iz današnjeg rakursa manje ili više „zakrivljuje istoriju”.
Ideja jugoslovenstva stvorena je u drugoj polovini 19. veka i to kod elite u svim južnoslovenskim državama. Srbija je bila zemlja sa seljačkim radnim življem, čak 90 odsto pretežno siromašnih, a većina i nepismenih.
Hrvati bili kmetovi kod austrougarskih plemića, Slovenci se bavili nor-kor (sporednim) poslovima kod Austrijanaca. Uz sve to 30 odsto Srba živi van granica matice. Slovenačka elita nije znala kako da se iščupa iz skoro sedmovekovnog podaništva austrijskom caru.
Hrvatska, pak, znala je da sami ne mogu sačuvati veliko more, a srpska da jedino u novoj zemlji, Jugoslaviji, može obezbediti da svi Srbi žive u jednoj državi. U priči izostavljam uticaj inofaktora ne zato što je zanemarljiv, već zato što imam ograničen prostor za ovu vrstu teksta.
Ova primamljiva ideja za oslobođenje svih južnoslovenskih naroda, okupljenih u jednoj državi, pala je kao zanos na vruću ploču, na pregrejanu ringlu šporeta koji je ložen vekovnim naslagama istorije.
U njoj epski prepevi, usmena predanja, crkvena pojanja u kojima je pričana neka druga istorija po kojoj smo se održali zahvaljujući samo tome što smo se držali u grupi, u zadrugama, i uz zvuke pravoslavnih zvona. Ideja već na startu biva najpre opečena, a nešto kasnije i spržena.
Englezi kažu pala u „vrijući lonac”. Kralj Aleksandar je pokušao nešto učiniti, izmiriti nacionalne identitete i vizije elite, išlo je to teško, bezuspešno, hteo je za deceniju i po koja mu je stajala na raspolaganju da promeni procese koji se mere vekovima.
Posle Drugog svetskog rata stvorena je druga Jugoslavija, na potpuno novim osnovama. Entuzijazam mladosti iz rata prelivao se i u miru. Zemlja se na krilima novih nada najbrže obnavljala.
Potom stižu infuzije iz sveta, besplatna pomoć Zapada, Rusi pariraju ali ne novcem već otvaraju svoje zatvoreno tržište za jugoslovensku robu, zatim novi podsticaji iz sveta nesvrstanih. Jugoslavija se razvija po najvećim stopama rasta.
Postajemo pravi Zapad za sve zemlje istočno-socijalističkog lagera. A onda nam stiže upakovana Marksova formula koja kaže da na određenom stepenu društvenog razvoja narasle proizvodne snage dolaze u sukob sa rigidnim društvenim odnosima.
Kao pile u kučini zapetljali smo se u klupko u kome tri jaka pletiva dominiraju, uvezuju se u nerazmrsiv čvor: demokratija, društvena svojina i nacionalno pitanje.
Demokratija –
Najpre su studentske demonstracije 1968. bile prva opomena da nešto ne valja. To se tada nije razumelo. Tito daje podršku studentima, nažalost, kao iluziju. To ohrabruje neke glasove da nastave sa razmicanjem slobode.
Kulminacija se dostiže 1971. U Hrvatskoj MAS pokret, težnja za većim stepenom nezavisnosti. Tito seče, smenjuje kompletno državno-partijsko rukovodstvo Hrvatske. Na red dolazi Srbija (1972).
Greše neki istoričari kada kažu da je to bila težnja za ravnotežom, kompenzacijom, navodno kad je smenio Hrvate, red je da smeni i rukovodstvo Srbije. Ne! Istina je da su, verovatno najmudrijem rukovodstvu Srbije posle Drugog svetskog rata, Markom Nikezićem, Mirkom Tepavcem, Latinkom Perović odškrinuta vrata za drugačija mišljenja.
Međutim, pluralizam i višeglasje u mišljenjima nisu mogla ići u korak s jednopartijskim sistemom i njegovim monopolom. Tito prepoznaje opasnost po partiju i njegovu dominantnu ulogu, te pod optužbom da se u Srbiji širi liberalan odnos prema „neprijateljima države” donosi odluku o smenjivanju tako nazvanih liberala.
Bilo je to ubijanje vapijućeg glasa za više sloboda. Iako ovo nisu bili profilisani začeci višestranačja, ali njegova prethodnica možda i jesu. Ponovo su društveni odnosi vraćeni u kolotečinu iz koje će na naplatu doći istorijski račun tridesetak godina kasnije.
Društvena svojina –
Za razliku od mnogih istorijskih analitičara koji su ceo svoj život proveli na potražnoj strani budžeta, i to direktno iz skamije, ja sam oživeo deo Jugoslavije radeći i u privredi. Izbliza i neposredno posmatrao eroziju društvene svojine.
Brojne primere tog zapažanja preneo sam u svoju knjigu „Umiranje Jugoslavije”. Ovde ću odabrati samo jedan. Sredina sedamdesetih godina prošlog veka. Mesto dešavanja novosadska Fabrika mašina „Pobeda”. Stiže reklamacija velikog nemačkog kupca na proizvod uvezen iz „Pobede”. Traži hitnu intervenciju stručnjaka.
Direktor predlaže Radničkom savetu da na put hitno pošalju inžinjera N. N. Kuvarica Mica članica saveta je protiv. Prvo traži da se vidi koliko je inžinjer dnevnica do sada podigao pa da se onda odlučuje… Bila je to klasična izmešanost funkcije rukovođenja i upravljanja.
Račun je platila društvena svojina, kasnije i socijalizam. Ako se ovome doda i preveliko socijalno zakonodavstvo (besplatna dodela stanova, regresi) onda s tom torbom na leđima teško smo prolazili na svetskoj utakmici.
Nacionalno pitanje –
Ponovo teče nevidljiv sukob između elite, ovoga puta komunističke i naroda. Teško je bilo u jednoj zemlji održati ravnotežu između jedne proevropski razvijene Slovenije i Kosmeta po mnogo čemu još u 19. veku.
Tinja sukob između razvijenih i nerazvijenih, razvijenima mnogo šta daju za nedovoljno razvijene, a nerazvijenima uvek malo. Jugoslavija svima postaje tesna.
Na ovim raspuklinama niču veliki nesporazumi koji u prvi plan izbacuju etničke preduzetnike, sokolove naših nacionalizama. Oni najpre svest zamućuju, a onda je i krv potekla. Kraj je poznat.
Siniša Korica
Publicista i bivši član Savezne vlade u SFRJ
(Politika.rs)
