Pre svitanja, hladnog novembarskog jutra 1953, staklo se razbilo visoko iznad Sedme avenije na Menhetnu. Nekoliko sekundi kasnije telo je palo na trotoar. Džimi, portir hotela Statler, zaledio se u trenutku. Zatim se okrenuo i potrčao u predvorje hotela. „Neko je iskočio kroz prozor!“, Povikao je. „Neko je iskočio!“
Noćni menadžer obišao je svoj hotel u mraku. Nakon nekoliko trenutaka, pomerio je zavesu koja se njihala kroz otvoren prozor. Ispostavilo se da je to soba 1018A. Na registracionoj kartici bila su dva imena: Frenk Olson i Robert Lašbruk.
Policajci su ušli u sobu 1018A sa dugim cevima. Nisu našli nikoga. Prozor je bio otvoren. Otvorili su vrata kupatila i zatekli Lašbruka kako sedi na šolji sa glavom u rukama. Spavao je, rekao je, i „čuo sam šum i tada sam se probudio“.
[adsenseyu1]
„Čovek koji je iskočio kroz prozor, kako se on zove?“ Upita jedan oficir.
„Olson“, odgovorio je. „Frenk Olson.“
„Tokom godina rada u hotelijerstvu“, prisećao se kasniji noćni menadžer, „nikada nisam naišao na slučaj da je neko ustao usred noći i u donjem vešu, omašivši dva kreveta, trčao po sobi u mraku i proleteo kroz zatvoreni prozor sa navučenim zavesama. „
Kada je završio sa policajcima, noćni menadžer se vratio u predvorje hotela i pitao telefonskog operatera da li je nedavno bilo poziva iz sobe 1018A. „Da“, odgovorila je – i prisluškivala je, što nije bila neuobičajena praksa u doba kada su telefonski pozivi u hotelima bili preusmeravani preko centrale. Neko iz sobe je nazvao broj na Long Ajlendu, za koji se ispostavilo da pripada dr Haroldu Abramsonu, uglednom lekaru, manje poznatog kao eksperta za LSD i jednog od medicinskih saradnika CIA-e.
„Pa, nema ga“, rekao je pozivalac. Abramson je odgovorio: „Pa, to je veoma loše.“
Policajcima koji su prvi bili na licu mesta to je izgledalo kao još jedna od ljudskih tragedija koje su prečesto viđali: ožalošćen ili zbunjen čovek sebi je oduzeo život. Nisu mogli da znaju da su preminuli i preživeli bili naučnici koji su pomogli da se usmeri jedan od najvažnijih ,izuzetno tajnih, obaveštajnih programa američke vlade.
Rano sledećeg jutra, jedan od Olsonovih bliskih kolega odvezao se u Merilend kako bi preneo strašne vesti porodici preminulog. Rekao je Alis Olson i njihovim troje dece da je Frenk „pao ili skočio“ s prozora hotela. Oni su, naravno, bili šokirani, ali nisu imali drugog izbora osim da prihvate ono što im je rečeno. Alis se nije protivila kad su joj rekli da, s obzirom na stanje tela njenog supruga, članovi porodice ne bi smeli da ga vide. Sahrana je održana sa zatvorenim kovčegom. Tada je slučaj možda završen.
Deceniju kasnije, međutim, spektakularna otkrića bacaju potpuno novo svetlo na Olsonovu smrt. Prvo, CIA je priznala da su ga, pre nego što je umro, Olsonove kolege namamile da se povuče i davale mu LSD bez njegovog znanja. Zatim se ispostavilo da je Olson razmišljao o napuštanju CIA-e i da je rekao svojoj ženi da je učinio „strašnu grešku“. Polako se pojavljivala potpuno suprotna priča: Olson je bio uznemiren zbog svog rada i želeo je da odustane, što jevodilo do toga da ga njegove kolege smatraju bezbednosnom pretnjom. Sve to dovelo ga je do sobe 1018A.
Frenk Olson bio je jedan od prvih naučnika raspoređenih u tajne američke laboratorije za biološki rat u Fort Detriku u Frederiku, Merilend, tokom Drugog svetskog rata. Tamo je Olson počeo da radi sa šačicom kolega koji će ga pratiti tokom njegove tajne karijere. Jedan je bio Herold Abramson. Ostali su bili bivši nacistički naučnici koji su dovedeni da rade na tajnim misijama u SAD-u. Jedno vreme su radili na aerosolnim tehnologijama – načinima prskanja klica ili toksina po neprijateljima i odbrane od takvih napada. Kasnije se Olson sastao sa američkim obaveštajcima koji su eksperimentisali sa „lekovima za istinu“ u Evropi.
Olson je otpušten iz vojske 1944. godine, ali je ostao u Fort Detriku na osnovu civilnog ugovora i tamo nastavio svoje istraživanje aerobiologije. Nekoliko puta je posetio tajni vojni kompleks Dagvej pruving graund u Juti, koji je korišćen za testiranje „živih bioloških agenasa, municije i proizvodnje aerosolnih oblaka“. Koautor je studije na 220 stranica pod nazivom Eksperimentalne infekcije u vazduhu, u kojoj su opisani eksperimenti sa „oblacima visoko-infektivnih agenasa u vazduhu“.
1949.otputovao je na Karibe zbog operacije „Harness“ koja je testirala ranjivost životinja na toksične oblake. Sledeće godine, bio je deo operacije „Sea Spray“, u kojoj je prašina, napravljena da lebdi kao antraks, puštena u blizini San Franciska. Redovno je putovao u Fort Teri, tajnu vojnu bazu na ostrvu Plum, na istočnom vrhu Long Ajlanda, koja je korišćena za testiranje toksina koji su previše smrtonosni da bi se izneli na kopno SAD-a.
To je bilo razdoblje u kom su visoki oficiri vojske i CIA-e postajali duboko uznemireni plašeći se da je Sovjetski savez napredovao u savladavanju oblika ratovanja na bazi mikroba. Njihova uzbuna dovela je do stvaranja odeljenja za specijalne operacije. Glasine o njegovom radu širile su se kancelarijama i laboratorijama. Olson je za to saznao tokom večernje igre karata s kolegom, Džonom Švabom, koji je iz njemu nepoznatih razloga, imenovan za prvog šefa divizije. Švab ga je pozvao da se pridruži. Olson je odmah prihvatio.
[adsenseyu4]
Manje od godinu dana kasnije, Olson je nasledio Švaba na mestu šefa odeljenja za specijalne operacije. Opis njegovog posla je bio nejasan, ali mukotrpan: prikuplja podatke „koji su od interesa za diviziju, sa posebnim naglaskom na medicinsko-biološke aspekte“, i koordinira svoj rad sa „drugim agencijama koje vode rad slične ili srodne prirode0“. To je značilo CIA.
Olsonova specijalnost bila je „distribucija bioloških klica u vazduhu“, prema jednom istraživanju. „Dr Olson je razvio niz smrtonosnih aerosola u kontejnerima male veličine. Bili su prerušeni u kremu za brijanje i sredstva protiv insekata. Sadržali su, između ostalih agensa, stafi- enteroksin, otrovni prehrambeni otrov; još smrtonosniji venecuelanski encefalomijelitis kopitara; i najsmrtonosnije od svih, antraks … Sledeće oružje na kojem je radio bio je upaljač za cigarete koji je odavao gotovo trenutni smrtonosni gas, ruž za usne koji ubija prilikom kontakta sa kožom i džepni sprej za obolele od astme koji su izazvali upalu pluća. „
U vreme kada je Olson početkom 1953. godine odstupio sa mesta šefa odeljenja za specijalne operacije žaleći se da pritisci posla pogoršavaju njegove čireve, pridružio se CIA. Ostao je u diviziji koja je zvanično bila deo vojske, ali je funkcionisala kao istraživačka stanica CIA skrivena u vojnoj bazi. Tamo je upoznao Sidni Gotliba i njegovog zamenika Roberta Lašbruka, dvojicu naučnika koji će uskoro pokrenuti tajni projekat CIA, kodnog naziva MK-Ultra.
Gotlib je bio glavni proizvođač otrova CIA-e. Tokom dve decenije, on je nadgledao medicinske eksperimente i projekte „posebnog ispitivanja“ u kojima su stotine ljudi mučeni, a mnogi mozgovi su trajno uništeni. Tokom tog perioda postojala je opsesija u CIA-i: postoji način da se kontroliše ljudski um, a ako se pronađe, nagrada će biti ništa manje od globalnog vladanja. MK-Ultra je bio tajni program eksperimenata kontrole uma koji je kao svoju osnovnu formulu koristio doze LSD-a date „potrošnim robama“. Gotlib je želeo da otkrije koliko LSD-a može uzeti čovek. Može li postojati prelomna tačkan, zapitao se-doza toliko ogromna da bi uništila um i ooduvala svest, ostavljajući prazninu u koju bi se mogli ugraditi novi impulsi ili čak nova ličnost?
U svojoj laboratoriji u Fort Detriku, Olson je rukovodio eksperimentima koji su uključivali trovanje ili trovanje gasom laboratorijskih životinja. Ova iskustva su ga uznemirila. „Došao je na posao ujutro i video hrpe mrtvih majmuna“, prisetio se kasnije njegov sin Erik. „On nije bio čovek za to. „
Olson je takođe video kako ljudska bića pate. Iako ih nije on mučio, posmatrao je i pratio seanse mučenja u nekoliko zemalja.
„U bezbednim kućama CIA-e u Nemačkoj,“ prema jednom istraživanju, „Olson je redovno bio svedok užasnih brutalnih ispitivanja. Zatvorenici, za koje se smatralo da su „potrošna roba“ – sumnjalo se da su špijuni ili krtice, bukvalno su ispitivani do smrti eksperimentalnim metodama kombinovanjem droga, hipnoze i mučenja, kako bi pokušali da savladaju tehnike ispiranja mozga i brisanje pamćenja. “
Kako se bližio Dan zahvalnosti 1953., Olson je dobio poziv da dođe na okupljanje u sredu, 18. novembra, kod kolibe na jezeru Dip Krik u zapadnom Merilendu. Ovo okupljanje bilo je jedno u nizu koje je Gotlib sazivao svakih nekoliko meseci. Zvanično, radilo se o dve grupe: četiri naučnika CIA-e iz tehničke službe, koja je upravljala MK-Ultra, i pet vojnih naučnika iz odeljenja za specijalne operacije hemijskog korpusa. U stvarnosti, ovi ljudi su sarađivali toliko blisko da su se sastojali od jedne jedinice. Oni su bili drugovi u potrazi za kosmičkim tajnama. Imalo je smisla okupljati se, razgovarati o svojim projektima i razmenjivati ideje u opuštenom okruženju.
Prva 24 sata protekla su bez poteškoća. U četvrtak uveče, grupa se okupila na večeri, a zatim se vratila na piće. Lašbruk, Gotlibov zamenik, izneo je bocu Cointreau-a i natočio čaše. Nekoliko njih, uključujući Olsona, pilo je srčano. Nakon 20 minuta, Gotlib je pitao da li se neko oseća čudno. Nekoliko ih je odgovorilo potvrdno. Gotlib im je tada rekao da im je u piće stavljem LSD.
Vest nije dobro primljena. Čak i u izmenjenom stanju, ispitanici su razumeli šta im je učinjeno. Olson se posebno uznemirio. Prema njegovom sinu Eriku, postao je „prilično uznemiren i doživljavao je ozbiljnu konfuziju odvajanjem stvarnosti od fantazije“. Međutim, ubrzo su i on i ostali utonuli u svet halucinacija. Kasnije im je Gotlib rekao da su bili „bučni i da su se smejali … da nisu mogli da nastave sastanak niti da se upuste u ozbiljne razgovore“. Sledećeg jutra bili su u samo nešto boljem stanju. Sastanak je propao. Olson se vratio u Frederik. Kada je stigao, bio je drugi čovek.
[adsenseyu1]
Sledećeg jutra, 23. novembra, Olson se pojavio rano u Fort Detriku. Njegov šef Vinsent Ruvet stigao je ubrzo nakon toga. Niko nije bio u dobroj formi. Prošlo je više od četiri dana od kada su dobili LSD bez njihovog znanja. Kasnije ga je Ruvet nazvao „najstrašnijim iskustvom koje je ikad imao ili se nada da će imati“.
Olson je počeo da ispoljava svoje sumnje i strahove. „Izgledao je uznemireno i pitao me da li treba da ga otpustim ili da odustane“, prisetio se kasnije Ruvet. Pokušao je da ga smiri, uveravajući ga da je njegov rad odličan i prepoznat kao takav. Olson je polako bio ubeđen da je ostavka previše ekstremna reakcija.
U to vreme MK-Ultra je bio u funkciji sedam meseci. Bila je to jedna od najvećih tajni vlade. Jedva dvadesetak ljudi je znalo njenu pravu prirodu. Devet njih je bilo na jezeru Dip Krik. Nekoliko od njih je dobilo dozu LSD-a. Sada je jedan od njih delovao da je izvan kontrole. Ovo nije bila jednostavna stvar za ljude koji su verovali da bi uspeh ili neuspeh MK-Ultra mogao da odredi sudbinu SAD-a i celog čovečanstva.
Olson je proveo 10 godina u Fort Detriku i znao je većinu, ako ne i sve, tajne odeljenja za specijalne operacije. Više puta je posetio Nemačku i donosio kući slike iz Hajdelberga i Berlina, gde je američka vojska imala tajne centre za ispitivanje. Bio je jedan od nekoliko naučnika odeljenja za specijalne operacije koji su boravili u Francuskoj 16. avgusta 1951. godine, kada je čitavim francuskim selom Pont Sent Esprit misteriozno zavladala masovna histerija i nasilni delirijum koji je pogodio više od 200 stanovnika i prouzrokovalo nekoliko smrti; kasnije je utvrđeno da je uzrok trovanja ergot, gljivica iz koje je izveden LSD. Možda je najveća pretnja bila to što bi, ukoliko bi američke snage zaista koristile biološko oružje tokom rata u Koreji, Olson za to znao. Mogućnost da bi mogao da otkrije bilo šta od onoga što je video ili učinio bila je zastrašujuća.
„Bio je veoma, veoma otvoren i nije se plašio da kaže šta misli“, kasnije se prisećao Olsonov prijatelj i kolega Norman. „Nije mario ni za šta. Siguran sam da su se toga plašili. „
Olsonove sumnje su se produbile. U proleće 1953. posetio je najtajnije tajno mikrobiološko istraživanje u Porton Daunu u Viltširu, gde su vladini naučnici proučavali efekte sarina i drugih nervnih gasova. 6. maja, dobrovoljački subjekt, dvadesetogodišnji vojnik, doziran sarinom i sa penom na ustima, srušio se na pod i umro sat vremena kasnije. Nakon toga, Olson je pričao o svojim nelagodnostima sa psihijatrom koji je pomogao u istraživanju, Vilijamom Sargantom.
Mesec dana kasnije, Olson se vratio u Nemačku. Na tom putovanju, prema kasnijoj rekonstrukciji njegovih putovanja, Olson je „posetio sigurnu kuću CIA-e blizu Štutgarta gde je video muškarce kako umiru, često u agoniji, od oružja koje je stvorio.“ Posle zaustavljanja u Skandinaviji i Parizu, vratio se u Britaniju i ponovo posetio Sargant. Odmah nakon njihovog sastanka Sargant je napisao izveštaj rekavši da je Olson bio „duboko uznemiren onim što je video u bezbednim kućama CIA u Nemačkoj“ i „pokazao simptome da ne želi da čuva tajnu onoga čemu je svedočio“. Izveštaj je poslao svojim nadređenima podrazumevajući da će ga proslediti CIA-i. Sargant je kasnije rekao: „Postojali su zajednički interesi koj je trebalo zaštititi.“
Pet dana nakon doziranja sa LSD-om, Olson je i dalje bio dezorijentisan. Ruvet, njegov šef u odeljenju za specijalne operacije, pozvao je Gotliba da to prijavi. Gotleb ga je zamolio da dovede Olsona na razgovor. Na njihovom sastanku, kasnije je Gotlib svedočio, Olson je izgledao „zbunjeno u određenim pogledima svog razmišljanja“. Brzo je doneo odluku: Olson mora biti odveden u Njujork, lekaru koji je najbliže povezan sa MK-Ultra – Harold Abramson.
Alis Olson je rečeno da je Abramson izabran jer je njen suprug „morao da vidi lekara koji je imao isti bezbednosni pristup kako bi mogao slobodno da razgovara“.
To je delimično tačno. Abramson nije bio psihijatar, ali bio je odan MK-Ultra. Zbog toga je on bio idealna osoba za ispitivanje Olsonovog unutrašnjeg stanja. Olson je rekao Abramsonu da, otkad se povukao iz jezera Dip Krik, nije bio u stanju da dobro funkcioniše. Nije mogao da se koncentriše i zaboravio je kako se piše. Nije mogao da spava. Abramson je pokušavao da ubedi Olsona, koji je nakon toga izgledao opušteno.
Prošla je sedmica otkako je Olson dobio LSD na jezeru. Planirao je da se vrati svojoj porodici na večeru za Dan zahvalnosti. Dan nakon što je video Abramsona, u pratnji Lašbruka i Ruveta, ukrcao se na let za Vašington. Kolega iz MK-Ultra čekao je kada su sleteli. Ruvet i Olson ušli su u njegov automobil zbog vožnje do Frederika. Ubrzo nakon što su krenuli, Olsonovo raspoloženje se promenilo. Tražio je da se automobil zaustavi. Olson se okrenuo Ruvetu i izjavio da ga je „sramota da vidi svoju ženu i porodicu“, jer je „tako konfuzan“.
[adsenseyu4]
„Šta želiš da radim?“ Upita Ruvet.
„Samo me pusti. Pusti me da odem sam. „
„Ne mogu to učiniti.“
„Pa, onda me samo predajte policiji. Ionako me traže. „
Ruvet je predložio Olsonu povratak u Njujork na još jednu sesiju sa Abramsonom. Olson se složio, pa su se taksijem odvezli do Abramsonove vikendice na Long Ajlandu. Abramson je proveo oko sat vremena sa Olsonom, a zatim 20 minuta sa Lašbrukom.
Sledećeg jutra Abramson, Lašbruk i Olson odvezli su se nazad na Menhetn. Tokom sesije u svojoj kancelariji u Pedeset Osmoj ulici, Abramson je ubedio Olsona da treba da pristane da bude hospitalizovan kao dobrovoljni pacijent u sanitorijumu u Merilendu. Olson i Lašbruk su otišli, uzeli sobu u hotelu Statler i dobili sobu 1018A.
Tokom večere u Statleru, Olson je rekao Lašbruku da se raduje hospitalizaciji. Razmišljao je o knjigama koje bi čitao. Kasnije je Lašbruk rekao da je „gotovo dr Olson kog je poznavao pre eksperimenta“. Njih dvojica su se vratili u svoju sobu. Olson je oprao čarape u lavabou, neko vreme gledao televiziju i legao da spava.
U 2:25 je iskočio kroz prozor.
Svakoj tajnoj službi potrebni su službenici koji su se specijalizovali za čišćenje nereda. U CIA-i 1950-ih, ti oficiri su radili za Šefilda Edvarda u Kancelariji za bezbednost. Zataškavanje kojima je upravljao satima i danima nakon što je Frenk Olson umro, bio je model brze efikasnosti.
S mirnim samopouzdanjem po kome je bio poznat u CIA-i, Edvards je objavio kako će se zataškavanje odvijati. Prvo, njujorška policija bi se nagovorila da ne učestvuje u istraživanju i da sarađuje u zavaravanju štampe. Drugo, lažna karijera – „legende“ – bila bi konstruisana za Lašbruka, koga bi istražitelji ispitivali kao jedinog svedoka i koji ni pod kojim uslovima ne bi mogao da bude prepoznat da radi za CIA, još manje za MK-Ultra. Treće, porodica Olson morala bi da bude obaveštena, umirena i pridobijena za saradnju.
Dok je Alis, u kući u Merilendu, obaveštena o smrti svog supruga, Lašbruk je dočekao konjicu CIA-e u sobi 1018A u Statleru u Njujorku. To je bilo u formi jednog policajca. U internim izveštajima zvali su ga „agent Džejms Meken“. Kasnije je identifikovan kao Džejms Mekord, koji će postati fusnota u američkoj političkoj istoriji kao jedan od provalnika u Votergejt. Mekord je prethodno bio agent FBI-a specijalizovan za kontraobaveštajne podatke. Nestanak policijskih istraga bila je jedna od njegovih specijalnosti.
Čim je Edvards nazvao Mekorda pre zore 28. novembra, krenuo je u akciju. Prvim jutarnjim avionom odvezao se za Njujork i stigao u Statler oko osam sati. Proveo je sat vremena ispitujući Lašbruka, a zatim ga je oko 9:30 sati savetovao da ode u mrtvačnicu u bolnicu Belvu, kako je policija zatražila, da identifikuje Olsonovo telo. Dok ga nije bilo, Mekord je prethodno pretražio sobu 1018A i obližnje sobe.
Ubrzo nakon podneva, Lašbruk se vratio u Statler, gde ga je čekao Mekord. Tokom narednih nekoliko sati, Lašbruk je uputio seriju telefonskih poziva. Jedan je bio Gotlib. Kad je spustio slušalicu, rekao je Mekordu da mu je Gotlib naredio da ode u Abramsonovu kancelariju, uzme izveštaj i vrati ga u Vašington. Lašbruk je ponoćnim vozom odneo Abramsonov izveštaj do Vašingtona. Službenici bezbednosti CIA-e u Njujorku pobrinuli su se za preostale detalje. Istražni policijski detektiv zaključio je da je Olson umro od višestrukih preloma „nakon skoka ili pada“. To je postala zvanična izjava.
Uprkos uspešnom zataškavanju, Olsova smrt bila je skoro katastrofa za CIA. Postala je gotovo pretnja postojanja MK-Ultra.
Međutim, Gotlib i njegovi šefovi u CIA-i nastavili su kao da se Olsonova smrt nikada nije dogodila.
12.juna 1975. godine Vašington Post je objavio priču o vojnom naučniku kog je CIA drogirala LSD-om, nakon čega je loše reagovao i skočio kroz prozor jednog njujorškog hotela. Ova priča, sa svojom bujnom mešavinom droga, smrti i CIA-e, pokazala se neodoljivom. Narednih nekoliko dana novinari su zahtevali od CIA-e da znaju više. Porodica Olson sazvala je konferenciju za novinare u dvorištu porodice. Alis je pročitala izjavu u kojoj se kaže da je porodica odlučila da „podnese tužbu protiv CIA-e, možda u roku od dve nedelje, tražeći odštetu od nekoliko miliona dolara“. Insistirala je da se njen suprug „nije ponašao iracionalno ili bolesno“ poslednjih dana svog života, već je bio „vrlo melanholičan“ i „rekao je da će napustiti svoj posao“.
„Od 1953. godine borili smo se da smrt Frenka Olsona shvatimo kao neobjašnjivo„ samoubistvo “, rekla je ona. „Prava priroda njegove smrti bila je skrivana 22 godine.“
Pored najave da planira da tuži CIA, porodica Olson je takođe zatražila od policijske uprave u Njujorku da otvori novu istragu. Okružni tužilac sa Menhetna, Robert Morgentau, odmah je odgovorio, obećavši da će njegova kancelarija početi da „sagledava određene aspekte“ slučaja.
Alarmna zvona oglasila su se u Beloj kući nakon što je porodica Olson najavila da će tužiti CIA. Ako se dozvoli nastavak tužbe, porodica, kao i detektivi za ubistva u Njujorku, dobili bi alat koji bi mogli da iskoriste za otkrivanje dubokih tajni. Donald Ramsfeld, načelnik štaba predsednika Forda, i njegov zamenik, Dik Čenej, prepoznali su opasnost. Čenej je u memorandumu upozorio Ramsfelda da bi tužba mogla prisiliti CIA-u „da otkrije visoko tajne podatke o nacionalnoj bezbednosti“. Da bi izbegao ovu katastrofu, preporučio je Fordu da javno objavi „izraz žaljenja“ i „izrazi spremnost da se lično sastane sa gospođom Olson i njenom decom“.
Ford je poslušao savete svojih pomoćnika. Pozvao je Alis i njenu odraslu decu u Belu kuću. 21. jula 1975. godine sastali su se u Ovalnom kabinetu. Bio je to jedinstveni istorijski trenutak: jedini put kada je američki predsednik sazvao porodicu oficira CIA-e koji je nasilno umro i izvinio se u ime američke vlade. Kasnije su se sastali sa direktorom CIA-e Vilijamom Kolbijem u sedištu agencije u Lengliju, Virdžinija. Izvinio se za ono što je nazvao „užasnom stvari“ koja „nikada nije trebalo da se dogodi“.
„Neki naši ljudi su bili van kontrole tih dana“, rekao je Kolbi. „Otišli su predaleko. Bilo je problema sa nadzorom i administracijom. „
Advokati Bele kuće ponudili su porodici Olson 750.000 dolara u zamenu za odustajanje od njenih pravnih zahteva. Nakon nekog oklevanja porodica je prihvatila. Kongres je usvojio poseban nacrt zakona kojim se odobrava plaćanje.
Na Olsonovoj sahrani, Gotlib je rekao ožalošćenim rođacima da će, ukoliko ikada budu imali pitanja o „onome što se dogodilo“, rado odgovoriti na njih. Više od dve decenije kasnije, krajem 1984. godine, odlučili su da prihvate njegovu ponudu i pozvali su ga na sastanak. Kada su se Alis, Erik i Nils Olson pojavili na njegovim vratima, prva reakcija mu je bila olakšanje.
„Presrećan sam što nemate oružje“, reče Gotlib. „Sinoć sam sanjao da ste svi stigli na ova vrata i pucali na mene.“
Započeo je tako što je porodici rekao šta se dogodilo na jezeru Dip Krik 19. novembra 1953. Olson i ostali su dobili LSD, rekao je, u okviru eksperimenta da se vidi „šta će se dogoditi ako naučnika odvedu u zatvor i drogiraju ga – da li bi on otkrio tajna istraživanja i informacije? „Zatim je počeo da govori o Olsonu. „Tvoj otac i ja smo bili jako slični“, rekao je Eriku. „Obojica smo se uvukli u to zbog patriotskog osećanja. Ali obojica smo otišli predaleko i radili smo stvari koje verovatno nismo smeli da radimo. “
Nije rekao koji su aspekti MK-Ultra otišli „malo predaleko“, ili šta su on i Olson uradili, a da „verovatno nisu smeli da urade“. Nije želeo ni da se bavi pitanjima o nedoslednostima u priči o Olsonovoj smrti. Kad ga je Erik pritisnuo, oštro je reagovao.
Dok se porodica spremala da krene, Gotlib je povukao Erika u stranu. „Očigledno vas muči samoubistvo vašeg oca,“ rekao je. „Da li ste ikada razmišljali o ulasku u terapijsku grupu za ljude čiji su roditelji izvršili samoubistvo?“ Erik nije poslušao taj predlog, ali je na njega ostavio dubok utisak. Godinama ga je zbunjivala priča o smrti njegovog oca. Tek nakon što se upoznao sa Gotlbom, rešio je da svoju potragu za istinom dovede u centar svog života.
“ Kada je izneo predlog te terapijske grupe shvatio sam ulogu koju je Gotlib imao, želeo je da me obmane . I u tom trenutku se rodila odlučnost da pokaže da je učestvovao u ubistvu mog oca. „
Erik Olson čekao je još jednu deceniju – sve dok mu majka nije umrla – pre nego što je napravio svoj sledeći korak: organizovao ekshumaciju očevog tela.
Forenzičar Džejms Stars sa Pravnog fakulteta Univerziteta Džordž Vašington proveo je mesec dana u proučavanju Olsonovog tela. Kada je završio, sazvao je konferenciju za novinare. Izveštaji o njegovim testovima na toksine u telu nisu pokazali ništa. Međutim, obrazac rana bio je interesantan. Nisu pronađeni komadići stakla na glavi ili vratu žrtve, kao što bi se moglo očekivati da je zaronio kroz prozor. Najzanimljivije, iako je navodno Olson sleteo na leđa, lobanja iznad njegovog levog oka je bila unakažena.
„Hteo bih da izjavim da je ovaj hematom jedinstven dokaz o mogućnosti da je dr Olson dobio zapanjujući udarac u glavu od strane neke osobe ili instrumenta pre nego što je iskočio kroz prozor sobe 1018A“, zaključio je Stars. Kasnije je bio konkretniji: „Mislim da je Frenk Olson namerno izbačen kroz taj prozor.“
Pored sprovođenja obdukcije, Starsi su intervjuisali ljude povezane sa slučajem. Jedan je bio Gotlib. Njih dvojica su se sreli u nedelju ujutru u Gotlibovoj kući u Virdžiniji. Stars je kasnije napisao da je to „najzkonfuzniji od svih intervjua koje je vodio“.
Star je napisao: „Umorio sam se pitajući ga kako je mogao tako nepromišljeno da ugrozi živote toliko svojih ljudi eksperimentom sa LSD-om na jezeru Dip Krik. „Profesore“, rekao je, „jednostavno ne razumete. U rukama sam imao bezbednost ove zemlje. Rizikovanje života nesvesnih žrtava eksperimenta Dip Krika bilo je jednostavno neophodno sredstvo za veće dobro, zaštitu nacionalne bezbednosti. „
Pošto su Olsonovi potpisali pravo na pravnu pomoć kada su 1975. prihvatili odštetu u iznosu od 750.000 USD, nisu mogli da tuže CIA. Iako je Starov izveštaj i druga otkrića izoštrila Erikovu već snažnu sumnju da sumnjiva priča stoji iza smrti njegovog oca, on to nije mogao da dokaže. Uvidivši tu bolnu činjenicu, on i njegov brat pozvali su novinare u svoj dom i saopštili da su došli do novog zaključka o tome šta se dogodilo sa njegovim ocem.
„Smrt Frenka Olsona 28. novembra 1953. bilo je ubistvo, a ne samoubistvo“, izjavio je. „Ovo nije priča o eksperimentu sa LSD-om, kao što je to predstavljeno 1975. Ovo je priča o biološkom ratu. Frenk Olson nije umro jer je bio eksperimentalni zamorac koji je doživeo „loš trip“. Umro je zbog brige da će otkriti informacije o visoko klasifikovanom programu ispitivanja CIA-e ranih 1950-ih, a koji se tiču upotrebe biološkog oružja od strane Sjedinjenih Država u Korejskom ratu. „
2017.godine penzionisani okružni tužilac iz Njujorka, koji je istraživao slučaj Olson i ostao zainteresovan za njega, prvi put je posetio hotelsku sobu u kojoj je Olson proveo poslednju noć. Gledajući po sobi, postavio je pitanje kako je Olson mogao to da uradi.
„Da je ovo samoubistvo, bilo bi to vrlo teško postići“, zaključio je. „Postojao je motiv da ga ubiju. Znao je najdublje, najmračnije tajne hladnog rata. Da li bi američka vlada ubila američkog državljanina koji je bio naučnik, koji je radio za CIA i vojsku, ako misle da je on bezbednosni rizik? Postoje ljudi koji kažu: „Definitivno“ zaključuje analizu The Guardian.
Webtribune.rs
