Prve informacije govorile su o relativno ograničenim posledicama, ali kako se slika polako razjašnjavala, postalo je jasno da je incident u Kuvajtu bio mnogo ozbiljniji nego što se u početku mislilo.
U prvim satima sukoba između SAD, Izraela i Irana, iranski udar na američku poziciju u Kuvajtu ostavio je trag koji se, prema novim podacima, pokazao daleko težim nego što su zvaničnici ranije predstavljali.
Britanski list The Guardian, pozivajući se na izveštaje CBS News, navodi da su razmere posledica znatno veće nego što se prvobitno govorilo u javnosti.
U tom napadu poginulo je šest američkih vojnika, ali broj povređenih brzo je počeo da raste kako su pristizale detaljnije medicinske procene.
Među povređenima ima onih sa traumatskim povredama mozga, zatim ljudi sa ranama od gelera i opekotinama. Najteži slučajevi uključuju i situaciju u kojoj je najmanje jednom vojniku morala biti amputiran ekstremitet. Sve to, prema navodima CBS News, govori o razmerama udara koje se nisu odmah videle u prvim saopštenjima.
Napad se dogodio na taktički operativni centar u luci Šuaiba, na jugu Kuvajta. To mesto, koje je služilo kao operativna tačka američkih snaga, našlo se pod udarom u ranim satima šire kampanje.
Posledice su se tek kasnije u potpunosti sagledavale. Još u utorak uveče više od 30 američkih vojnika nalazilo se u bolnicama, gde su se lečili od povreda zadobijenih tokom tog napada.
Zanimljivo je kako su se brojke menjale kako su dani prolazili. Pre nego što je Reuters objavio detaljnije podatke, Pentagon je javnosti saopštio da ima svega osam teško ranjenih američkih vojnika. Tek nakon objavljivanja tih informacija, američko Ministarstvo odbrane izašlo je sa novom procenom i navelo da je ukupan broj ranjenih bliži cifri od oko 140.
A kada se posmatra šira slika, brojke postaju još veće. Tokom prvih deset dana iranske kampanje, prema informacijama koje je Reuters dobio od dva izvora, do 150 američkih vojnika zadobilo je povrede različite težine. Ti podaci, kako se navodi, ranije nisu bili javno iznošeni.
U takvim situacijama statistika često dolazi sa zakašnjenjem. Neke povrede, posebno traumatske povrede mozga izazvane eksplozijama, ponekad se prepoznaju tek kasnije, nakon dodatnih medicinskih pregleda. Upravo zato brojke u prvim saopštenjima često deluju znatno niže nego što se kasnije pokaže.
I sada ostaje pitanje koje se često postavlja u ovakvim okolnostima: da li je u pitanju spora administrativna procedura, medicinska procena koja zahteva vreme ili jednostavno pokušaj da se javnosti prvo predstavi blaža verzija događaja.
Odgovor verovatno leži negde između. A dok se detalji i dalje sabiraju, jasno je samo jedno – priča o „lakšim“ gubicima iz prvih izveštaja više ne izgleda tako jednostavno kada se sagleda iz šire perspektive.
