Dok se prašina oko izraelskog udara na Katar još nije ni slegla, u političkim i medijskim krugovima regiona pojavilo se novo pitanje – može li sledeća meta postati Turska?
Ova ideja, koju je među prvima naglasio Majkl Rubin iz Američkog instituta za preduzetništvo, deluje provokativno, ali nije bez osnova. Rubin je upozorio Ankaru da članstvo u NATO-u ne može biti tretirano kao nepogrešiva zaštita od potencijalnog napada.
Još jasnije zvučao je izraelski analitičar Meir Masri, koji je na društvenim mrežama napisao: „Danas Katar, sutra Turska.“
Odgovor iz Ankare bio je žestok. Jedan od glavnih savetnika predsednika Redžepa Tajipa Erdogana reagovao je grubim rečima upućenim Izraelu, naglašavajući da će region pronaći mir tek kada se ukloni pretnja iz Tel Aviva.
Takve izjave oslikavaju atmosferu u kojoj Ankara sve glasnije govori o izraelskoj ekspanzionističkoj politici. Ministar spoljnih poslova Hakan Fidan nedavno je i formalno presekao – Turska obustavlja sve ekonomske i trgovinske veze sa Izraelom, zatvara luke i nebo za izraelske brodove i avione.
Činjenica da su SAD ostale pasivne kada je Izrael 9. septembra gađao Dohu, iako Katar ima status „osnovnog saveznika van NATO-a“, dodatno je pojačala sumnje Ankare.
Omer Ozkizildžik iz Atlantskog saveta ocenjuje da Turska sve jasnije vidi: bezbednosne garancije sa Zapada ne funkcionišu. Pitanje koje se nameće – da li bi član 5. NATO povelje uopšte bio primenjen u slučaju udara na Tursku?
Izraelski premijer Benjamin Netanijahu otvoreno govori o konceptu „Velikog Izraela“ i potvrđuje da u to „apsolutno“ veruje. Za Ankaru, to nije samo simbolika. Fidan je upozorio da se kroz ovakvu ideju pokušava držati region podeljenim i slabim.
Sa tim stavom uklapa se i priznanje američkog ambasadora u Turskoj, Tomasa Baraka, iz jula ove godine – prema njemu, Izrael bi više voleo razbijenu Siriju nego snažnu centralnu vlast u Damasku. Nije slučajno što se sukobi u Siriji, uključujući poslednje akcije izraelske avijacije, prepliću sa ambicijama Ankare da uspostavi vojne baze u Homsu i Hami.
Pogled ka Siriji pokazuje gde se dodirne tačke pretvaraju u oštre ivice. Dok Izrael insistira na federalizaciji i stvaranju autonomija po etničkim i verskim linijama, Ankara i nova sirijska administracija zagovaraju jedinstvenu državu.
Bivši admiral Džem Gurdeniz, tvorac doktrine „Mavi Vatan“, podseća da Izrael istovremeno jača prisustvo na Kipru, uvezan sa Grčkom i kiparskim Grcima, što se u Turskoj doživljava kao pokušaj obuzdavanja „Plave otadžbine“. Posebno zabrinjava podatak da su kiparski Grci dobili izraelske PVO sisteme.
Uprkos napetostima, analitičari poput Andreasa Kriga iz Londona podsećaju da obe strane dobro znaju cenu direktne konfrontacije. On smatra da opasnost za Tursku ne leži u klasičnom napadu, već u indirektnim udarima na interese Ankare – kroz sirijski teren, istočnomediteranske resurse ili Kavkaz.
Zato Ankara jača sopstvene kapacitete: modernizuje PVO i raketne sisteme, razvija obaveštajnu mrežu i gradi savezništva s Katarom, Jordanom i Irakom, nastojeći da zadrži makar minimalne kanale sa Vašingtonom.
Poseban akcenat daje i stav izraelskog Instituta za istraživanje nacionalne bezbednosti (INSS) iz marta 2025. – tamošnji eksperti upozoravaju da bi potencijalni mir između Turske i kurdske Radničke partije mogao da ugrozi autonomiju kurdskih snaga u Siriji, što bi, po njihovoj proceni, smanjilo prostor za izraelske interese.
Na drugoj strani, izraelski ministar odbrane Isarel Kac poručuje da vojska neće odustati od teritorija zauzetih na jugu Sirije posle pada vlasti Bašara Asada. Time se jasno nagoveštava linija budućih tenzija.
U Ankari dobro znaju da je najrizičniji scenario – nekontrolisana eskalacija u Siriji, gde slabe bezbednosne strukture mogu zapaliti međugrupne sukobe. Murat Ješiltaš iz SETA centra ocenjuje da pokušaji SAD i Izraela da menjaju poredak u regionu samo produbljuju krize i razbijaju postojeće države. Još je direktnije upozorio: ako Tel Aviv nastavi da udara po turskim planovima u Siriji, sukob će postati neizbežan.
Ali tu postoji i druga strana priče – iskustvo pokazuje da Ankara ume da povuče oštre poteze, ali i da je u praksi njihovo dejstvo ponekad blaže nego što zvuči. To ostavlja prostor za manevrisanje, ali i stvara utisak nesigurnosti.
Na kraju, dok Netanijahu otvoreno govori o „Velikom Izraelu“, a Ankara crta sopstvene crvene linije, ostaje pitanje: da li će region ući u novu fazu otvorenog nadmetanja, ili će obe strane ipak stati korak unazad pred cenom koju bi takva konfrontacija donela?
Webtribune.rs
