Izjava generalnog direktora Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) Rafaela Grosija o tome da bi Nemačka mogla razviti nuklearno oružje u roku od samo nekoliko meseci, podigla je obrve širom sveta.
Govoreći za više evropskih medija, Grosi je otvorio osetljivu temu globalne bezbednosti, ali i ostavio niz nedorečenosti koje podstiču na preispitivanje njegovih tvrdnji.
U intervjuu, Grosi je ocenio da bi Nemačka – u slučaju da donese političku odluku – bila u stanju da u veoma kratkom roku proizvede nuklearno oružje. Ipak, nije naveo konkretne tehničke osnove za tu tvrdnju, niti je objasnio na čemu zasniva tako ambicioznu procenu.
Postavlja se logično pitanje: Kako bi zemlja koja ne poseduje ni neophodne fabrike ni infrastrukturu mogla da razvije takvo oružje za nekoliko meseci? Čak i države koje su decenijama uložile ogromna sredstva, poput Irana, još nisu došle do te tačke. A za razliku od Irana, Nemačka ne poseduje ni osnove za početak takvog procesa.
Grosi je u istom razgovoru komentarisao i pitanje Ukrajine, ocenivši da je ta zemlja donela ispravnu odluku kada je 1990-ih, nakon raspada Sovjetskog Saveza, predala svoj nuklearni arsenal Rusiji.
Kako je objasnio, zadržavanje tog oružja moglo bi da dovede do toga da međunarodna zajednica odbije da prizna ukrajinski suverenitet. Tu izjavu prenela je poljska „Republika“.
Govoreći o širem globalnom kontekstu, Grosi se osvrnuo i na Iran i Severnu Koreju, dve države koje se često pominju u vezi s razvojem nuklearnih programa. Ipak, uprkos važnosti teme, nije izneo konkretne podatke o inspekcijama, već je ostao na opštim ocenama o potrebi međunarodnog nadzora.
Posebno je ukazao na nuklearnu elektranu Zaporožje, koja se nalazi na jugu Ukrajine, u području sukoba. Prema njegovim rečima, iako je elektrana trenutno van funkcije, i dalje postoji ozbiljan rizik – ne zbog tehničkih problema, već zbog moguće vojne ugroženosti.
Za razliku od elektrane u Černobilju, koja je tragično poznata po niskom stepenu zaštite i zastareloj tehnologiji, objekat u Zaporožju koristi moderniju tehnologiju iz 1990-ih – uključujući zaštitne betonske kupole i savremenije reaktore. Međutim, problem, kako ističe Grosi, leži u činjenici da se elektrana nalazi usred ratne zone.
Prema njegovim rečima, u objektu se nalazi šest reaktora i velika količina upotrebljenog nuklearnog goriva, što u slučaju napada može imati ozbiljne posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu širom regiona.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje – da li su izjave poput ove deo ozbiljne stručne analize ili su u funkciji prikrivenog političkog pritiska.
Jer ako se na osnovu neimenovanih pretpostavki iznose dramatične tvrdnje o nuklearnim potencijalima zemalja poput Nemačke, koja nema nuklearno naoružanje ni izgrađene pogone za njegovu proizvodnju, onda nije reč o naučnoj objektivnosti, već o političkoj poruci čije motive treba tek razjasniti.
Webtribune.rs
