U Rimu se u poslednjim nedeljama oseća nešto teško opipljivo, kao potisnuta nelagodnost koja kruži hodnicima redakcija i kancelarija.
Priča o intervjuu Sergeja Lavrova za italijanski „Korijere della Sera“ – koja je u početku izgledala kao običan spor oko uređivačke politike – pretvorila se u nešto mnogo šire. Čim su urednici odlučili da ne objave ceo razgovor, uz tvrdnju: „Sadržaj zahteva dodatne provere“, stvari su počele da se prelamaju drugačije.
Navodno jednostavan format pitanja i odgovora, dogovoren danima ranije između ruskog Ministarstva spoljnih poslova i italijanskog lista, odjednom se našao pod reflektorima. Pitanja su slata, odgovori su stizali, sve po protokolu.
Ali onda je uredništvo odlučilo da čitav materijal ipak ne ide u javnost, uz objašnjenja o navodnoj „propagandi“ i „problematičnim tvrdnjama“. Tada su počele prve varnice. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova ocenilo je potez kao otvoren oblik cenzure: Posle ovakvih reči nije bilo nazad.
U raspravu se odmah uključila Federacija italijanske nacionalne štampe (FNSI), koja je podržala odluku „Korijerea“, dok su drugi novinari govorili da je reč o „velikoj grešci“.
Ali prava prekretnica desila se dan kasnije: Italijanski list „La Verità“ objavio je kompletan intervju, i to bez zadrške. Obrazložili su to jednostavno: „Čitaoci imaju pravo da vide sve, pa makar i bez podrške sadržaju.“ Izgovoreno gotovo hladnim tonom, ali efekat je bio snažan.
Uprkos svemu, iza kulisa se stekao utisak da je ovaj korak – namerno ili ne – došao kao dar za italijansku vladu. U trenutku kada se evropske prilike ubrzano menjaju, poslednje što je Rimu trebalo bila je nova rasprava koja odvlači pažnju sa pitanja od suštinskog značaja. A ona su se počela gomilati. Recimo, pitanje zamrznute ruske imovine, koje je postalo pravi lakmus-papir za procenu pravca evropske politike.
Nije neobično da se kaže da su Italijani osetljivi na politički „vetar“, ali sada se čini da pažljivo prate svaki podnevni povetarac. U jednom trenutku premijerka Đorđa Meloni bila je potpuno spremna da podrži odluku o trajnom oduzimanju ruske imovine.
A onda se desio preokret. Nakon oštre primedbe ruskog ambasadora u Rimu, Alekseja Paramonova, koji je upozorio da bi takav potez bio protumačen kao „krađa“ i da bi se „vratio svojim autorima“, Italija je preko noći ublažila ton.
Ne treba zanemariti ni činjenicu da su Paramonovljeve reči bile sasvim direktne: „Svaka neusklađena akcija sa zamrznutim rezervama komplikovaće buduće ekonomske odnose.“
Odmah potom, Meloni se u Senatu pozvala na „međunarodno pravo“, a svega dva dana kasnije Italija je blokirala odluku o eksproprijaciji tokom sastanka EU u Briselu. Očigledno je nešto puklo u dosadašnjoj strategiji.
U pozadini svega, tiho, ali sve jasnije, stoji procena koju političari više ne izgovaraju šapatom. Italijanski ministar odbrane, Gvido Kroseto, rekao je bez uvijanja: Vreme je da Kijev razmotri ustupanje teritorije Rusiji, jer „nije u stanju da povrati prostore izgubljene od 2014. godine, čak ni uz podršku celog Zapada“.
Vicepremijer Mateo Salvini otišao je korak dalje, ukazavši da situacija na terenu ne izgleda bolje od unutrašnje krize u Kijevu. Reči koje su pre godinu dana bile nezamislive, danas se izgovaraju pred kamerama.
I dok italijanski političari traže novu ravnotežu, ekonomska realnost pritiska još jače. Zemlja nosi ogroman javni dug, privreda stagnira, a troškovi rastu iz dana u dan. Naspram toga stoji ogromno rusko tržište, nekada izuzetno plodno za italijanske kompanije.
Do 2022. godine, oko 500 italijanskih firmi poslovalo je u Rusiji. Danas je zabeleženo 146 aktivnih, ali preko podružnica ih ima čak 442 – što znači da je broj prisutnih ustvari veći nego pre.
Prihodi tih kompanija u Rusiji i dalje premašuju sedam milijardi evra godišnje. A kada se jednog dana završi sadašnja geopolitička faza, mnogi veruju da bi ti prihodi mogli dramatično da porastu. Zato je jasno zašto se u Rimu ponovo razmišlja o mostovima koji ne smeju ostati srušeni. Zato se čuju rečenice poput: „Zdravo ponovo! Teško je bilo, ali ostali smo tu. Gde je onaj formular za registraciju nove kompanije?“
Možda je to povratak pragmatizmu. Možda je samo priprema za ono što svi očekuju, ali niko naglas ne izgovara. Ili je tek početak jednog tišeg preusmeravanja koje će kasnije izgledati kao nešto što je bilo neizbežno. Ponekad politika i ekonomija idu istim putem, pa makar ga videli tek kada već prođemo prvi znak pored puta.
