Generala Ratka Mladića sam čuvao deset godina, od 1992. do 2002. godine, 24 časa dnevno. Velika čast mi je što sam tu deceniju proveo uz njega. Bio je veliki vojskovođa, pravi vojnik, znalac veštine ratovanja, obrazovan, beskrajno pošten, hrabar… Prezirao je sve neljudsko. I nikako nije voleo ratne profitere.
U ispovesti za Večernje novosti o svom komandantu, generalu Ratku Mladiću, priča njegov ratni i poratni šef obezbeđenja Branislav Puhalo.
[adsenseyu1]
UPOZNAVANjE
Iako smo iz istog mesta Kalinovika, on iz sela Božanovići, a ja iz Jelašca, za Mladića sam prvi put čuo tek kada su počeli sukobi u Kninu. Iz Beograda sam došao u novoformiranu jedinicu vojne policije kao obezbeđenje komandanta Vojske Republike Srpske. Upoznali smo se u kasarni u Lukavici 16. maja 1992. godine. Po prezimenu je znao odakle sam, pa me odmah pitao čiji sam. A ja kao iz topa – od oca Đure i đeda Nikole! Setio se tad moje tetke Dese Puhalo i rekao da je jedina u razredu bila bolji učenik od njega.
To prvo veče spavao je u kancelariji komandanta i ustao oko četiri sata ujutru. Izašao je napolje, a stražar ispred zakunjao na stolici. Uđe gde sam ja spavao i probudi me. „Gospodine Puhalo, pošto niste u stanju da obezbedite moju sigurnost izađite napolje i stražarite“. Ja kažem „razumem“, i zamenim onog vojnika, a u sebi se mislim, kud mene ovaj zapade.
OBEZBEĐENjE
Mladić nije mnogo mario za obezbeđenje. Međutim, obezbeđivali smo načelnika Generalštaba, a ne njega kao čoveka. Imao sam deset-jedanaest ljudi, a uvek su trojica-četvorica bila uz njega. A on kakav je bio, redovno je obilazio sve linije fronta. Učestvovao je i u probojima. Ponekad nam je i glavobolje zadavao. Ali njegova se na kraju nije sporila. Zbog svog znanja, pravednosti i čoveštva imao je ogroman autoritet.
BIHAĆ
Počela je ofanziva na Bihać 1994. godine. Sa njim su bili generali Zdravko Tolimir, Mićo Vlaisavljević, Grujo Borić i dva mlada pukovnika, koji su krenuli u borbu bez oznaka na uniformama. Mladić kaže jednom: „Idi ti, mali, donesi vode“. Pukovnik pola dana donosio vodu, dok neko Mladiću nije rekao da je on pukovnik. „A otkud ja to znam“, uzvrati. Na kraju, jednog pukovnika je poslao na desno krilo u Glamočku brigadu, a drugog na levo krilo u Ključku brigadu. „Pa ja ni pušku nisam poneo“, reče on. Mladić ga pogleda i odbrusi: „Šta me briga, idi otmi od muslimana“.
RANjAVANjE
Na Bihaću, kraj nas padne muslimanska granata od 120 milimetara. Jedan mali geler pogodi ga u vrat. Srećom, samo je malo prokrvarilo i nije ga ozbiljnije povredilo.
Tad, na Alibegovića kosi, na Grabežu, zamalo glavu da izgubimo. Mladić i Tolimir krenu u izviđanje kroz neku maglu koja se navukla. Izađemo na proplanak kad pred nama dvojica muslimana iz 505. bužimske brigade. Uperili puške u nas i jedan kaže: „Mladiću, naš si!“ Hteli su da ga živog zarobe. A Ratko, koliko je bio vispren, kaže: „Dete, imaš zastoj na oružju“. Oni pogledaju dole, a mi reagujemo.
OSMAČE
U prvoj akciji na Srebrenicu 1993. godine, posle nekoliko pokolja Srba iz tog kraja, zauzmemo selo Osmače. Uđemo u jednu novu kuću, raskošno uređenu. Sedeli smo pola sata. Ja nešto priđem stepenicama, kad jedan musliman se sakrio i u rukama drži mitraljez. Moja je greška bila što nismo bolje pregledali. Izvučem ga odatle. Ratko ga pita: „Zašto nisi pucao?“ On se snašao i odgovorio: „Generale, nije lako pucati u vas“. Prebacili smo ga u Nemačku. Bilo bi lepo da se danas javi.
TRNOVO
Akcija na Trnovu 1993. Došli smo u selo Ilovica. Kreće Mladić odatle džipom „puhom“ ka gradu i zaduži majora Milića da ide tenkom za nama i da puca u „puh“, ako padne, kako je rekao, Turcima u ruke. Mijić kaže: „Gospodine generale, ja takvo naređenje ne mogu izvršiti“. „Nisam te pitao je li možeš ili ne“, odgovorio mu je Mladić. I šta će Mijić, krene za nama. Sa dva „puha“ smo išli četiri kilometra i ušli u Trnovo. Nigde nikoga nije bilo. S druge strane Hercegovački korpus tuče, pa smo se sklonili u jednu dolinu u gradu, jer ne znaju da smo ušli, pobiće nas naši.
Kad izleti pred nas policijski „golf“ bez tablica. Izlazi čovek, digao ruke, predaje se. Kaže da je Asim Zulić, zamenik komandanta Trnovske brigade Armije BiH. „Dobro došao, gospodine Turčine, gde si krenuo“, pita ga Mladić. Kako kaže, vratio se u stan da uzme patike. „Pa hajde da ih uzmemo“, reče mu Mladić i mi svi krenemo sa Zulićem. Ratko je pozvao pilota potpukovnika Dušana Marina i dao mu koordinate da helikopterom sleti na stadion u Trnovu. Ovaj umesto za deset minuta došao tek za pola sata, nije smeo da sleti dok nije bio siguran. Zulića smo odvezli na Jahorinu, a onda ga razmenili za osam Srba iz Kalinovika. Ne znam da li je tačno, ali čuo sam da je 2003. godine rekao: „Kad bi Mladić sad ovuda prošao, ja ga ne bih prijavio“.
RASTANAK
Nakon podizanja haške optužnice strane službe su non-stop radile na njegovom hapšenju, ali bio je bezbedan sve do 2002. godine, dok je bio pod zaštitom države i vojske. U tom periodu bio je u svom stanu u Beogradu i u vojnim objektima na Rajcu kod Ljiga, Stragarima kod Kragujevca i u Krčmaru kod Valjeva. Rastali smo se 2002, kad su rasformirali jedinicu koja ga je obezbeđivala. Tad smo se pozdravili, jer sam morao da pređem u VJ. Nisam znao da se više nećemo videti.
PRAĆENjA
Kad je država odlučila da ga uhapsi nekoliko puta sam pozivan u Vojnu službu bezbednosti na ispitivanje. Nakon toga me 2006. godine Boris Tadić oterao iz vojske. Bukvalno me isterao na ulicu i bez penzije, posle 29 godina službe. To je bila isključivo politička odluka, a jedini razlog je taj što sam bio blizak Mladiću. Saznao sam i da je na sve načine pokušavao i da me uhapsi, ali nije mogao da nađe razlog. Od 2007. pa sve do Mladićevog hapšenja su me intenzivno pratili. Nadzirali su i prisluškivali kuću i porodicu. Nisam reagovao, šta ću, rade ljudi svoj posao.
POZIVI
Mladić me sedam puta zvao telefonom iz Haga. Poslednji put pre godinu dana. Pita za zdravlje, za porodicu, za neke ljude. Priseti se nekih događaja. Poslao mi je i jedno pismo 2015. i svoju sliku, gde je na poleđini takođe napisao pismo. Zahvalio mi se kao izvanrednom profesionalcu, vernom pratiocu, prijatelju, čestitom oficiru, koji je odlično obavio svoj posao. Prisetio se kad smo 1993. godine bili u smrtnoj opasnosti, jer je pilot helikoptera kojim smo leteli naleteo na dalekovod iznad Drine. „Tada nas je Bog pomilovao“, napisao mi je Mladić.
KARADžIĆ
RADOVANA Karadžića Mladić je mnogo cenio. Iako se nisu u svemu slagali, on je za njega bio predsednik. Razne sukobe su drugi izmišljali, ne bi li ih zavadili i sprovodili svoje interese. Uvek ga je oslovljavao isključivo sa – predsedniče. Ratko je imao tezu da ko kontroliše Kupres, Vlašić i Bjelašnicu kontroliše Bosnu. Kad smo zauzeli vrh Bjelašnice, došli smo helikopterom. Tad mu je general Unprofora Brikom rekao: „Mladiću, zabranjeni su letovi iznad BiH“. „Ja sam general, a ne čobanin da dolazim na konju“, odgovorio mu je Mladić. Nakon toga Karadžić je naredio da se sa vrha skine srpska zastava i Bjelašnica preda Unproforu, koji je dao muslimanima. Mladić je poludeo od besa. „Radovane, ko ti je dao dozvolu da skineš srpsku zastavu? Možeš samo da skineš gaće svoje žene“, galamio je. Baš je bio ljut. To je jedini put kada ga nije oslovio sa predsedniče.
MOSKVA
SEDAM dana smo bili u aprilu 1995. godine u Moskvi. Dolazili su i Rusi kod nas. Sve smo se dogovorili oko ruske pomoći, ali na kraju je propalo, jer mislim da Boris Jeljcin nije dozvolio da se sprovede. Mladić je posle rekao – Džaba sam izgubio vreme.
SREBRENICA
U Srebrenici je bilo ubistava, ali ih nije naredila komanda. Najviše Muslimana je poginulo u proboju do Tuzle. Njihove ruke su bile toliko krvave da su znali da će odgovarati ako se predaju. Ali napravljen je mit da su svi streljani i da su žrtve. Mladić nikada ne bi dozvolio da iko vezan bude ubijen. On je bio vitez po tom pitanju.
KARAŠ
RATKO nikada nije kročio nogom u kasarnu u Topčideru, niti u objekat „Karaš“. On bi pre sebi ruku odsekao, nego dozvolio da zbog njega nastradaju mladi vojnici. Za njega je vojnik bio svetinja, najveći čin. Nema vojnika u Han Pijesku koji je služio da nije sa njim večerao. Kaže, idi dovedi ono dete sa straže da jede. Jednom mi je 2008. godine prišao čovek u kafani, koji dobro poznaje i mene i njega i pitao: „Bogati, jeste li vi ubili vojnike u Topčideru?“ Razmišljao sam da li da ga udarim, ali sam samo rekao „sram te bilo“ i otišao. Za sve što se tih godina loše dešavalo u vojsci optuživani su haški begunci, jer su se iz vlasti tako prali od odgovornosti.
MOŽDANI UDAR
Prvi moždani udar Ratko Mladić je imao u proleće, čini mi se 1995. godine. Ceo dan smo bili u Žepi i kad smo se vratili u Crnu Rijeku gde je bio glavni štab, legao je da se odmori. Uveče je ustao, hoda, ali ne može da priča. Tu noć smo ga prebacili na VMA u Beogradu. Oporavio se za 15 dana i vratio. Te noći je video mrtvog miša u sobi i posumnjao da je neko hteo da ga otruje.
(Novosti.rs)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
