U većinski muslimanskoj Siriji proslavlja se hrišćanski Božić. „Zbog lažnog predstavljanja Sirije u korporativnim medijima“, piše novinarka Eva Bartlet, „mnogi su iznenađeni kad saznaju da Sirijci… proslavljaju Božić od Damaska do Homsa i Alepa“.
Kako primećuje Dženis Kortkamp, ovaj hrišćanski praznik je posebno važan u Siriji, zemlji u kojoj muslimani čine 85 do 90 odsto populacije i pripadaju različitim tradicijama, različitim etničkim i verskim grupama.
Ovde, jedni pored drugih, žive suniti, Alaviti, šiiti, Druzi, a postoje i ateisti, pagani, deisti, agnostici… Hrišćani su skoro beznačajna manjina. „Ipak, Božić je jedan od najpopularnijih praznika u Siriji, a ljudi različitih vera zajedno učestvuju na proslavama i manifestacijama, prisustvuju crkvenim službama i koncertima…
[adsenseyu1]
Možete li sada da kažete da ti siromašni i potlačeni ljudi žive u strahu da će u nekom trenutku njihov `brutalni diktator` protiv njih pokrenuti napad hemijskim oružjem? Nadam se da shvatate ironiju“.
U Siriji je, posle sedam godina rata, pobedio baš taj „krvožedni diktator“, valjda sam protiv sopstvenog naroda (eventualno uz rusku pomoć), u Libiji je pobedila demokratija, koja je stigla na krilima „savezničkih“ – među njima i francuskih – bombardera.
U Libiji se ne proslavlja ništa. Ne slavi se ni u Ukrajini, izuzev ako proglašenje ratnog stanja u velikom delu zemlje nije razlog za slavlje. Božićno jutro u Parizu je proteklo mirno, posle žestokih sukoba Žutih prsluka sa policijom tokom vikenda. Ali demonstracije nezadovoljnika će se nastaviti.
Protesti se, inače, prelivaju dalje: u susednoj Belgiji već su doveli do pada vlade. Šire se i Holandijom, nije isključeno da će se nešto slično desiti i u Nemačkoj. U Beogradu demonstrira „krug dvojke“, neopterećen socijalnim zahtevima, navodno protiv predsednika Vučića; na protestima se ne pominje ni Kosovo.
Protestovalo se i u Banjaluci, upravo na dan Božića po novom kalendaru, tobože zato što je tamo „ubijen jedan mladić“, za šta odgovornost, isto tako navodno, lično snosi predsednik Dodik.
KUDA LETE „LEPE I PAMETNE RAKETE“?
Šta se, međutim, zaista dogodilo u Siriji?
Američki sekretar za odbranu Džejms Matis potpisao je naredbu o povlačenju američkih trupa iz Sirije, preneo je Foks njuz (samo mesec dana ranije, tvrdio je nešto sasvim suprotno: da za američku vojsku u Siriji „ima još mnogo posla“ – izjava koja implicira dugotrajan ostanak američkih trupa u Siriji).
Treba sačekati, primetio je tim povodom ruski predsednik Putin, jer se Amerikanci već sedamnaest godina povlače iz Avganistana… Izgleda da ovog puta neće biti tako. Nakon što je potpisao naređenje o povlačenju, Matis je podneo ostavku, a svoje razloge je objasnio u pismu upućenom američkom predsedniku.
Predsednik Tramp je već prethodno proglasio američku pobedu u Siriji. Da ne bude zabune: pobedu nad Islamskom državom. Pobeda nad teroristima bio je jedini američki cilj i jedina svrha slanja američkih vojnika u Sirijsku Arapsku Republiku. Protiv koga su se onda borile američke trupe? Koje ciljeve su, samo godinu dana pre, pogađale „lepe i pametne“ američke rakete, parajući noćno nebo nad Damaskom?
I da li povlačenje iz Sirije zaista znači američko „dezangažovanje na čitavom Bliskom istoku“? U Siriji se nalazi oko dve hiljade američkih vojnika. Kontigent u Avganistanu je mnogo brojniji (približno 14.000 vojnika, uz otprilike 8.000 statista iz NATO zemalja). Ako se Amerika, posle sedamnaest godina frustrirajućeg rata s talibanima, povuče i iz Avganistana, to neće biti samo poraz „stranke rata“, oličene u američkim neokonzervativnim „jastrebovima“, već i priznanje poraza „imperije“.
Neokonsi vole da savremenu Ameriku porede sa Rimskim carstvom. Istorijska analogija je sada još potpunija: i Rim se u svoje vreme povukao sa Bliskog istoka. Bilo je to u trenutku imperijalnog uzmicanja, imperijalnog pada, kada je carstvo već bilo na kolenima.
OPROŠTAJNA TURNEJA
Prema mišljenju Krisa Hedžisa, inače dugogodišnjeg dopisnika Njujork tajmsa sa Bliskog istoka i Balkana, pokretanje vojnih intervencija u Avganistanu i Iraku je „najveća strateška greška u američkoj istoriji“, a razlog za to je „kolektivna deluzija“. Bilo je to u vreme Bušovog „beskrajnog rata protiv terorizma“, kada je Amerika bila opijena iluzijom vlastite svemoći. I vreme u kome su „korisni idioti“ u Beloj kući i medijima „kao čirlidersice navijali za rat, verujući da će Iračani i Avganistanci pozdraviti američke marince kao oslobodioce“. Pobeda se nudila sama, već servirana na tacni.
Stvaranje „Novog Bliskog istoka“ bilo je zamišljeno kao uzgredna stanica, jedna etapa, kao jedan korak u brzom američkom maršu na Istok, kroz Evroaziju. Ova nada je ujedinjavala Zapad ili barem njegov pretežan deo. Strategija koja je od samog početka bila osuđena na neuspeh. „Imperije u padu“, konstatuje Hedžis u eseju pod rečitim naslovom Kraj imperije (The End of Empire), „prihvataju skoro dobrovoljno samoubistvo.
Zaslepljene arogancijom i nesposobne da se suoče s realnošću opadanja sopstvene moći“, američke političke elite „povlače se u svet fantazija do kojeg više ne dopiru teške i neprijatne činjenice. Oni zamenjuju diplomatiju, multilateralizam i politiku jednostranim pretnjama i neobuzdanom primenom vojne sile.“
Njegova nova knjiga nosi rečit naslov: Amerika: oproštajna turneja (2018). Amerika je, prema Hedžisu, potresena nizom patologija rođenim iz dubokog beznađa, očaja i ogorčenja, i civilnog društva koje je prestalo da funkcioniše. Ove bolesti će nastavljati da se razvijaju i razaraju zemlju. „Sa zaštitnim znakom oštrine u posmatranju detalja“, piše prikazivač ove knjige, „Hedžis je napisao rekvijem za američki san“.
Arogancija, zaslepljenost, pogrešne procene, neobuzdano korišćenje sile, fantazije o neograničenoj moći… Pre ili posle, „demokratija“ shvaćena na američki način i „zapadne vrednosti“ će biti prihvaćene, ako ne milom, onda svakako silom. Ovakva logika pokrenula je talas događaja u islamskom svetu poznat kao „Arapsko proleće“. Kako se „proleće“ u međuvremenu pretvorilo u ciču zimu?
POVLAČENjE KAO JEDINA OPCIJA
Sumnje u ispravnost takvog puta javljaju se pod Obamom, koji je Americi obećao „nadu“, ali ovaj predsednik u osnovi zadržava tvrdi globalistički kurs i politiku brutalnog, nesmiljenog intervencionizma. To mu je donelo nadimak „Bombama“. Nade u promenu kursa su se ubrzo istopile. Gorko otrežnjenje nastupa pod Trampom.
Deo američkih elita i dalje odbija da prihvati činjenicu da američka moć naglo slabi i da je vreme njene planetarne hegemonije prošlo, i to, po svoj prilici, nepovratno (otuda pozivi na „konačni obračun“ s neprijateljima „međunarodnog liberalnog poretka“).
Bio je to samo tren u istoriji, „unipolarni trenutak“, koji se nije pretvorio u „američki vek“. Amerika nije samo izgubila nekoliko nevažnih ratova na periferiji (u Iraku, Avganistanu ili Siriji, na primer), u pitanju je nemoć SAD da i ubuduće igraju ulogu „globalnog policajca“. Amerika se našla pred zidom. Taj zid čini narasla vojna moć drugih, zemalja kao što su Rusija, Kina i Iran.
Sjedinjene Države više ne mogu da svoju vojnu silu „projektuju na veći deo planete“, jer su njeni nosači aviona, osnova njene pomorske vojne sile, i sami postali lako ranjive mete. To je suštinska promena u svetskoj ravnoteži moći u prvim decenijama XXI veka.
Istorijske analogije je moguće produžiti. Britanska imperija je vodila čak tri rata protiv Avganistana, od kojih se poslednji odvijao 1919. i, kao i prethodna dva, okončan je britanskim porazom. Sovjetska intervencija otpočela je 1979. kao „bratska pomoć“ vladi u Kabulu. Završila je deset godina kasnije, 15. januara 1989, što je datum koji se obično uzima kao datum početka raspada SSSR-a i „urušavanja komunizma“.
Avganistan je već davno stekao reputaciju „groblja imperija“. Da li su za taj „otrcani istorijski kliše“ čuli i stratezi Bele kuće? Amerika je neko vreme, posle invazije iz 2001, verovala da je pobedila u tom ratu. Pre samo godinu dana, predsednik Tramp poslao je novi kontigent od 4.000 američkih vojnika u Avganistan, dok je u privinciji Nangarhar bačena „majka svih bombi“. Bez ikakvog efekta.
Čitav niz administracija, izjavio je Trampov savetnik Stiven Miler, „vodio je potpuno katastrofalnu spoljnu politiku, koja je Ameriku koštala milijarde i milijarde dolara i hiljade i hiljade života kako bi Bliski istok učinila još opasnijim i nestabilnijim mestom“. Hajde da učvrstimo nacionalnu sigurnost i Ameriku stavimo na prvo mesto, zaključuje Miler, ali da više ne prolivamo krv Amerikanaca. „Kada je to Amerika preuzela na sebe obavezu da učestvuje u svakom ratu, na bilo kojem delu planete?“
[adsenseyu4]
Kad povlačenje postaje jedina opcija, poraz treba pretvoriti u pobedu. „Baš kako su (Amerikanci) uradili i 1975. godine, u Vijetnamu“, primećuje vojni analitičar Miroslav Lazanski. Sasvim u skladu sa maksimom strateškog gurua Bžežinskog: „Kad negde izgubiš, zvanično proglasi pobedu i povuci se“.
Da li je ovo povlačenje ipak došlo prekasno, posle sedamnaest godina iscrpljujućeg i uzaludnog rata, najdužeg u američkoj istoriji? Lazanski postavlja i sledeće, logično pitanje: da li bi Amerikanci, posle povlačenja iz Sirije i Avganistana, sada mogli da se povuku i sa Kosova? To je, zapravo, samo pitanje vremena. Kosovo je samo jedan u nizu propalih američkih projekata.
GODINE RAZARANjA, KRVI I LAŽI
„Revolucija u Siriji“ počela je kao deo „Arapskog proleća“, kada su režimi padali jedan za drugim, obećavajući „procvat demokratije“ na Bliskom istoku. U pozadini toga krio se pokušaj geopolitičkog prekrajanja regiona, koji je najavila državna sekretarka Kondoliza Rajs u vreme rata u Libanu (2006): bili su to „porođajni bolovi“ s kojima je dolazio na svet „Novi Bliski istok“ – onaj skrojen po meri globalnog hegemona.
Kako primećuje geopolitički analitičar Mahdi Nazemoraja, tada je „koncept prekrajanja Bliskog istoka predstavljan kao `humanitarni` i `pravedni` aranžman od koga će imati koristi svi narodi na Bliskom istoku“. Svi, izuzev nekih.
Deo tog „humanitarnog aranžmana“ je i pokušaj razbijanja Sirije na nekoliko „nezavisnih“ država, prema receptu koji je već uspešno oproban i patentiran na Balkanu, u ratu u ruševinama bivše Jugoslavije. Stvari u Siriji, potpuno neočekivano, pošle su drugim tokom. Posle neuspeha „mirnih demonstracija“, pošto je Damask odbio da kapitulira, usledio je dugi građanski rat, rat podstican i raspirivan spolja, sa Zapada – rat u kome je pobedila legitimna vlada u Damasku.
Sadašnje stanje u Siriji, posle sedam krvavih ratnih godina, kratko rezimira Zlatko Dizdarević: „Neko se tu silno preigrao. Od operacije čiji je kraj bio predviđen za najviše petnaestak dana, pa evo još malo punih sedam godina razaranja, krvi i laganja rijetko viđenih u istoriji“. To još nije mir, ali je u oslobođenom delu Sirije krajem prošle godine proslavljen Božić. Za razliku od severa i severoistoka zemlje, kome prete nove podele i nastavak krvoprolića. Na toj teritoriji žive Kurdi, turkofona manjina i arapski suniti. Ako se Amerikanci povuku, da li će nastali vakuum popuniti Turska?
NIZ SRAMOĆENjA KRUNISAN NEUSPESIMA
Američke trupe su trenutno raspoređene istočno od reke Eufrat. Pentagon se u Siriji sada pretežno oslanja na kurdske snage, „čiji je vojni i politički uticaj veoma limitiran“, i to isključivo na sever zemlje, na etnički prostor Kurda.
U području Rake, Amerikanci su pokušali da formiraju lojalne arapske trupe, koje bi se borile protiv Sirijske arapske armije i vlade u Damasku. Ovaj pokušaj je doživeo neuspeh, između ostalog i zato što je izostala obećana finansijska i ekonomska podrška arapskih zemalja.
Ovim snagama sve više nedostaje i motivacija za nastavak rata. Zbog toga, kako zaključuje hrvatski analitičar Zoran Meter, američko vojno prisustvo „na tako ograničenom prostoru i sa tako limitiranim snagama na terenu, više i nema nikakvog smisla (u tome je Tramp potpuno u pravu). Zbog toga će Amerikanci napustiti čak i svoju strateški važnu vojnu bazu Al Tanf, na tromeđi između Sirije, Jordana i Iraka, na što Moskva neprekidno upozorava kao na nužnost“. U toj bazi se, naime, borci takozvane sirijske opozicije i dalje obučavaju za akcije protiv sirijske vojske.
To je jedan razlog. Drugi, neuporedivo važniji, krije se u krahu nove, pre samo godinu dana proglašene i „veoma agresivne“ američke Strategije nacionalne odbrane, čiji je idejni tvorac dosadašnji sekretar Džejms Matis, poznat po nadimku „Besni pas“.
Navedena strategija identifikuje Rusiju i Kinu kao glavne pretnje američkoj nacionalnoj bezbednosti – pretnje prema kojima SAD nastupaju s pozicije sile. „A ta nova doktrina naišla je na jasnu prepreku koju su pravi profesionalci odmah morali prepoznati kao neprovedivu i jako zakasnelu: s Rusijom i Kinom (čak ni sa Iranom) više se ne može pregovarati s pozicije sile. Ta je jednogodišnja strategija doživjela potpuni krah, skupa s karijerom uglednog i uticajnog vojnika Matisa…“
Amerika više neće ratovati za druge, ponovio je Tramp, i neće igrati ulogu globalnog policajca. Ne zato što to ne želi, već zato što ne može. Ratovanje je postalo odviše skup i rizičan biznis. Na kocki je reputacija Amerike kao nepobedive vojne supersile. Onda je bolje plaćati druge da to čine u tvoje ime. I zarađivati na tome.
„SAD nisu više vodeća svetska sila“, zaključuje francuski pisac Mišel Uelbek. „Bile su to dosta dugo, gotovo tokom celog XX veka, ali više nisu.“ One ostaju velika sila, „jedna od nekoliko“. I „to nije nužno loša vest za Amerikance, ali je veoma dobra vest za ostatak sveta“.
Uostalom, već je mnogo vremena prošlo otkako su SAD pobedile u nekom ratu. Tokom poslednjih 50 godina, zaključuje pisac, „njihove vojne intervencije u inostranstvu, i one javne i one izvedene u potaji, nisu ništa drugo do niz sramoćenja koji je krunisan neuspesima“.
Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja ,,Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.
(Standard.rs)
