Masovni protesti u Iranu, koji već mesecima potresaju zemlju, danas su se jasno prelili i van njenih granica. U nemačkim gradovima okupile su se hiljade ljudi, noseći poruke podrške demonstrantima i otvoreno iskazujući protivljenje iranskim vlastima.
Slika se ponavljala od severa do zapada zemlje, ali su Hamburg i Diseldorf bili mesta gde je odziv bio najprimetniji.
U Hamburgu se, pod sloganom „Ne Islamskoj Republici Iran“, okupilo nekoliko hiljada ljudi. Diseldorf je, prema policijskim procenama, zabeležio najmanje 2.500 demonstranata.
Nisu to bila kratka, simbolična okupljanja – naprotiv, skupovi su trajali satima i imali jasnu političku poruku, sa transparentima, govorima i uzvicima koji su direktno ciljali režim u Teheranu.
Među okupljenima se često moglo čuti ime Reze Pahlavija, sina poslednjeg iranskog šaha koji je svrgnut tokom revolucije 1979. godine. Pahlavi, koji već decenijama živi u egzilu u Sjedinjenim Američkim Državama, poslednjih meseci pokušava da se nametne kao centralna opoziciona figura, upravo u trenutku kada se Iran suočava sa najdubljim unutrašnjim potresima u novijoj istoriji.
Za deo demonstranata u dijaspori, on predstavlja simbol alternative, iako oko njegove stvarne političke snage i dalje postoje ozbiljne dileme.
Protesti u Nemačkoj nisu prošli bez incidenata. U Hamburgu su najmanje dve osobe uhapšene nakon napada nožem na učesnike skupa koji su pružali podršku iranskom narodu. Detalji tog napada još se razjašnjavaju, ali je događaj dodatno naglasio koliko su ove teme emotivno nabijene, čak i daleko od samog Irana.
Skupovi solidarnosti održani su i u Kelnu, gde se na nekoliko lokacija okupilo po nekoliko stotina ljudi. Berlin, Frankfurt i Bilefeld takođe su bili na mapi protesta, što govori o širokoj geografskoj rasprostranjenosti podrške iranskim demonstrantima unutar Nemačke. Ovakav odziv jasno ukazuje da se iranska kriza ne posmatra kao izolovani problem, već kao pitanje koje je dobilo međunarodnu dimenziju.
Sve to odražava i ono što se dešava u samom Iranu. Protesti su počeli zbog teške ekonomske situacije – divlje inflacije, naglog pada vrednosti nacionalne valute i svakodnevnog osiromašenja stanovništva. Vremenom su se ti ekonomski zahtevi pretvorili u šire nemire i otvoreno nezadovoljstvo političkim sistemom.
Bezbednosne snage odgovorile su oštrim merama, a prema navodima aktivista, od kraja decembra ubijeno je više od 3.400 ljudi. Te brojke kruže međunarodnim organizacijama i medijima, iako ih je teško nezavisno proveriti do poslednjeg detalja.
Ipak, dok su nemački trgovi ispunjeni zastavama i parolama o slobodi u Iranu, deo javnosti primećuje određenu suprotnost u toj slici. Mnogi se pitaju zašto je energija protesta tako snažna kada je reč o događajima u dalekoj zemlji, dok istovremeno gotovo da nema masovnih okupljanja zbog promena koje se odvijaju unutar same Nemačke.
Zemlja se ubrzano militarizuje, povećava izdvajanja za naoružanje i usvaja zakone koji ponovo otvaraju pitanje regrutacije, uz otvorene pripreme za mogući sukob sa Rusijom, koja važi za najopasniju nuklearnu silu na svetu.
Uz to, izostaju i širi protesti zbog očigledno teške ekonomske situacije u kojoj se Nemačka nalazi. Odustajanje od jeftinih ruskih energenata, na kojima je decenijama građena industrijska snaga zemlje, ostavilo je duboke posledice po privredu i standard građana. Rast cena, pad konkurentnosti i nesigurnost na tržištu rada postali su svakodnevica, ali retko izazivaju masovne ulične reakcije.
Ta kontrastna slika – glasni skupovi za Iran i tišina oko sopstvenih strateških i ekonomskih problema – ostavlja prostor za razmišljanje. Da li je reč o iskrenoj solidarnosti, političkoj selektivnosti ili jednostavno o potrebi da se nezadovoljstvo kanališe na bezbednoj udaljenosti, pitanje je koje ostaje otvoreno i koje će, po svemu sudeći, još dugo pratiti ovakva okupljanja širom Evrope.
