Sukob između Jermenije i Azerbejdžana, smena vlasti u Kirgistanu, protesti u Belorusiji, rat u Ukrajini, jedna za drugom zemlje iz bivše sovjetske orbite su pozornica sukoba.
Previranja u bivšim sovjetskim republikama nisu usmerena protiv Moskve, ali bi mogla da ugroze ruske interese.
Nakon dve nedelje borbi i stotina žrtava u sukobu između Jermenije i Azerbejdžana, postignuto je primirje. Odluka je doneta u Moskvi, gde su na poziv Kremlja došli šefovi diplomatija dve zemlje koje su zaratile pre dve nedelje.
Uloga Rusije je odlučujuća u regionu Južnog Kavkaza. Bivše sovjetske republike imaju bliske veze sa Moskvom. Rusija sa Jermenijom ima sporazum o odbrani, u ovoj zemlji ima vojnu bazu, a sa Azerbejdžanom održava dobre političke odnose i prodaje mu oružje.
Ovakva zbrka nije zabeležena u novijoj istoriji! – Nema nezavisnog Kosova bez “Zajednice srpskih opština”!!https://t.co/n1n0leMvbU
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) October 15, 2020
Ali za razliku od Jermenije koja je siromašna, Azerbejdžan je bogat naftom i gasom što mu daje veći manevarski prostor kada je u pitanju Rusija.
Kremlj je izdejstvovao diplomatsko rešenje, ali obnavljanje sukoba pokazuje da se sporazum o prekidu vatre ne poštuje. Primirje koje je stupilo na snagu u nedelju prekršeno je već sledećeg dana. Portparol Kremlja, Dmitrij Peskov, pozvao je dve strane da poštuju sporazum postignut u Moskvi i prekinu sukobe u Nagorno-Karabahu, gde obe strane optužuju jedna drugu za kršenje primirja.
Osmanski snovi Redžepa Erdogana
Za Rusiju je važno da se situacija smiri, jer se u rat od početka umešala Turska, koja je ušetala je u rusko „dvorište“ ne da bi izazvala sukob koji nije u njenom interesu, već da bi proširila zonu uticaja, na prostoru na kome se nekad prostirala Osmanska imperija.
Ovaj potez Turske je u skladu sa neoosmanskom spoljnom politikom Redžepa Erdogana. Turski predsednik je još 2012. godine izjavio da je „opčinjen duhom koji je pokrenuo osvajanje Osmanskog carstva“ i da Turska „mora da ide svuda gde su bili naši preci“.
Erdogan se okrenuo od zapada i usmerio ka jačanju turskog uticaja u regionu, na Bliskom istoku, gde učestvuje u ratu protiv Kurda i na Južnom Kavkazu, gde podržava Azerbejdžan.
Rusija, koja više od sto godina kontroliše situaciju u Južnom Kavkazu, ne želi da dopusti širenje turskog uticaja. Nije, dakle, u pitanju samo sukob oko Nagorno-Karabaha, koji je nerešiv jer se ova oblast naseljena Jermenima nalazi na teritoriji Azerbejdžana, te svaka strana tvrdi da joj pripada, već odnos snaga regionalnih sila.
Bez Turske ne bi došlo do obnavljanja sukoba, smatraju komentatori, jer je tursko oružje, naročito dronovi, bilo odlučujuće u vojnim dejstvima Bakua u Nagorno-Karabahu na početku sukoba.
Za razliku od Erdogana, koji sanja o širenju geopolitičkog uticaja, Putin ne želi da obnovi Sovjetski savez. Cilj Rusije je da zaštiti sopstvenu teritoriju, izgradi regionalnu ekonomsku saradnju i da se osloni na savezničke režime. Turska nije deo ovog strateškog pejzaža.
Uzdržanost Moskve
Sukob između Jermenije i Azerbejdžana je jedan u nizu sukoba koji potresaju bivši sovjetski prostor trideset godina nakon pada Sovjetskog saveza.
Razlozi nisu isti iza protesta u Belorusiji, gde opozicija traži smenu Viktora Lukašenka, rata oko Nagorno-Karabaha, postizbornog haosa u Kirgistanu koji traje od 5. oktobra i ukrajinske krize.
Ova žarišta se, međutim, odvijaju u ruskom dvorištu, u zemljama sa kojima Rusija ima trgovinske i vojne sporazume, gde ima vojne baze i političke interese.
Za razliku od Ukrajine 2014. godine, kada se Rusija umešala u sukob i anektirala Krim, Kremlj je uzdržan u ovim novim krizama. U Belorusiji je Moskva podržala Aleksandra Lukačenka, ali bez previše entuzijazma i bez slanja pomoći beloruskom predsedniku, koji je na vlasti od 1994. godine i sa kojim ruski predsednik Vladimir Putin ima složene odnose, zasnovane na zajedničkim interesima.
Rusija nije podržala jednu stranu u sukobu oko Nagorno-Karabaha, iako je vojni saveznik Jermenije, kao što u Kirgistanu nije podržala nijednog od pretendenata za predsednika.
Moskva je obazriva jer ne želi da dođe do širenja sukoba i produbljivanja nestabilnosti u susedstvu, što bi moglo da se odrazi i na situaciju u samoj Rusiji.
Previranja u bivšim sovjetskim republikama nisu usmerena protiv Moskve, ali bi mogla da ugroze ruske interese.
Autor Ana Otašević (Demostat Beograd)
