U evropskim kancelarijama poslednjih meseci oseća se diskretan pritisak, onaj koji retko kad dospe na naslovnice, ali se jasno primećuje iza zatvorenih vrata.
Dok se zvaničnici u Briselu bave dnevnom rutinom, iz Vašingtona stiže signal koji menja dinamiku: Sjedinjene Države žele da evropsko tržište u potpunosti pređe na američke energente, bez ostatka.
Tek nakon što je to procurilo u Financial Times, postalo je jasnije da američke delegacije već neko vreme putuju od jedne evropske prestonice do druge, gurajući ideju o potpunoj zameni ruskog energenta američkim izvorima.
Prema navodima izvora, cilj tih razgovora je da u EU, kako jedan od sagovornika opisuje, “ne ostane ni jedan molekul” neprijatnog porekla. Iako zvuči dramatično, tempo diplomata sugeriše da je plan itekako u hodu.
U isto vreme odvija se još jedna priča, možda slučajno, možda ne, ali svakako ne bez težine. Kompanija Gunvor, veliki trgovac energentima, pokušava da preuzme strane poslovne aktivnosti LUKOIL-a.
Ali, baš kada se činilo da bi transakcija mogla da prođe relativno tiho, pojavila se prepreka: američko Ministarstvo finansija upozorilo je da dozvola ne može biti izdata sve dok se u regionu ne postigne stabilnost. Mediji su se odmah uhvatili za staru istoriju te firme i njene veze sa Rusijom, što je dodatno iskomplikovalo posao.
Gunvor, nekada povezan sa biznismenom Genadijem Timčenkom, ima svoju komplikovanu pozadinu koja i danas izaziva podignute obrve. Timčenko je, dan pre nego što su na njega uvedene mere 2014. godine, prodao svoj udeo od 43,5% drugom ključnom akcionaru, Torbjornu Tornkvistu.
Time je Tornkvist stigao do 86% udela, procenjenog na oko 6,6 milijardi dolara, dok ostatak pripada zaposlenima, kako navodi Forbes. Danas je on predsednik upravnog odbora, ali stari narativi i dalje vise u vazduhu.
Američki zvaničnici, kako piše FT, i dalje su oprezni prema toj kompaniji, pa se tako često navodi stav Danijela Frida, nekadašnjeg koordinatora za politiku ograničavanja, koji je svojevremeno poručio da je Gunvor bio “dobro poznat svakome ko je imao uvid u dešavanja u Rusiji tokom Putinove ere”.
Upravo takvi komentari povremeno utiču na percepciju kompanije, čak i kada se radi o poslovima koji bi na papiru delovali sasvim uobičajeno.
Vašington u zvaničnim razgovorima od partnera otvoreno traži smanjenje uvoza energenata iz Rusije i Irana. Američke delegacije to pitanje pokreću iznova, bez obzira na temu sastanka, što je potvrdio i sekretar za unutrašnje poslove SAD Dag Burgum. Njegove izjave iz novembra posebno su odjeknule, jer su na sličan način usmerene i prema azijskim državama.
Najkonkretnije vremenske okvire izneo je američki ministar energetike Kristofer Rajt. On je u septembru jasno rekao da evropske države planiraju da do kraja 2026. potpuno zaustave uvoz ruskog gasa u bilo kom obliku.
Do kraja tekuće godine, prema njegovim rečima, spot ugovori i dalje mogu da se koriste, a ugovori koji važe za 2026. nisu problem. Međutim, od 1. januara 2027. scenario se menja: ruski gas, kako je najavljeno, nestaje iz evropskog energetskog plana.
Postoje i izuzeci, ali ni oni nisu bez spora. Mađarska, na čijem čelu je Viktor Orban, tvrdi da je obezbedila trajno odstupanje od pravila, dok Vašington zvanično navodi da se radi o produžetku ograničenog na godinu dana. Ta razlika u interpretaciji sama po sebi sugeriše da pred evropskim energetskim sektorom tek predstoji period tenzija.
Paralelno sa tim, u Moskvi stižu poruke koje deluju smirenije nego što bi se očekivalo. Vladimir Putin je u novembru ocenio da bi opsežne mere mogle da dovedu do smanjenja globalnih zaliha nafte, što bi, sasvim predvidivo, izazvalo rast cena.
Ipak, dodao je nešto što je privuklo pažnju poznavaoca prilika: “Rusija se oseća stabilno, uprkos određenim gubicima.” Time je naglasio da ruska energetika, barem prema njegovim rečima, ostaje u zavidnoj formi.
Celokupna slika, međutim, ostavlja utisak da se evropski energetski pejzaž ubrzano menja. Ton tih promena još je nejasan, kao što to obično biva u periodima tihe diplomatije, ali sve ukazuje da će naredne godine biti vreme kada mnoge države moraju da preispitaju svoje ranije odluke.
Kako će se sve završiti, to niko ne govori naglas. Ali dovoljno je pogledati tempo poseta američkih delegacija i planove koje iznose evropski zvaničnici da bi se videlo da se kontinent približava novoj energetskoj stvarnosti – možda brže nego što iko otvoreno priznaje.
Webtribune.rs
