Piše: Boris Nad
Procesi rastakanja EU uzimaju maha i odvijaju se logikom i brzinom koja izmiče moći poimanja briselskih evrokrata
Prema analizi urednika Fajnenšel tajmsa, sada je u toku i „sumrak vladavine“ Angele Merkel, čiji „autoritet, posle trinaest godina, ubrzano nestaje“. Prema komentaru Dojče velea, pad Angele Merkel sada je samo pitanje vremena. Slična sudbina mogla bi zadesiti i projekat Evropske unije Projekat Evrope kao jedinstvenog tržišta, u znaku „slobodnog protoka ideja, ljudi i kapitala“, već je postao prošlost – barem za Britance, koji će Evropsku uniju definitivno napustiti 29. marta 2019. godine, tačno u 11 časova. Kao brod koji tone.
Razlaz se neće odvijati bezbolno ni glatko. Posle neuspešnog sastanka britanske premijerke Tereze Mej sa evropskim čelnicima, i odbijanja Brisela da prihvati plan „Čekers“, koji je predviđao stvaranje zone slobodne trgovine između Britanije i EU, ostrvski tabloidi su ove poslednje nazvali „prljavim (evropskim) pacovima“ – „EU Dirty rats“.
[adsenseyu1]
Šef britanske diplomatije Džeremi Hant je na kongresu Konzervativne partije Evropsku uniju uporedio sa „zatvorom sličnim Sovjetskom Savezu“. Pitanje koje je ovom prilikom izgovorio britanski diplomata ima samo retorički značaj: „Šta se dogodilo sa verom u sebe i sa idealima evropskog sna?“ Mnogo je važnija konstatacija da EU „kažnjava Veliku Britaniju zbog njene odluke na napusti Uniju“.
Još je značajnije upozorenje koje je uputio Briselu nakon što je ovaj „odbio da prihvati ruku prijateljstva“ koju mu je, u ime Britanije, pružila Tereza Mej: „Ako pretvorite EU u zatvor – biće sve više zemalja koje će želeti da odu, a ne manje. Mi nećemo ostati jedini zatvorenik koji je hteo da pobegne…“
Sudeći po izjavi italijanskog senatora i poslanika Pokreta pet zvezdica Elija Lanutija, takvih zatvorenika ima još. Kako prenosi Korijere dela sera, senator je samo glasno rekao ono što misle mnogi Italijani: „Ako je ovo EU, zašto smo još ovde? Jedino nas još veže zajednička valuta.“ „Dosta je“, dodao je povišenim tonom Lanuti, „nećemo više lizati cipele frau Merkel, nećemo klečati pred nasilnikom Makronom. Okončajmo evropsku kleptokratiju.“
KRALJ ZA JEDNU SEZONU
Unutar takve EU – ili onog što od nje preostaje – neslavno je propao i Makronov ambiciozni projekat reformi, u pravcu Sjedinjenih Evropskih Država, koji je predviđao stvaranje jedinstvenog finansijskog i jedinstvenog sistema evropske odbrane i bezbednosti. Makronova „evropska superdržava“, kako se najzad pokazalo, bila je mrtvorođenče.
Ni od gromoglasno najavljivane i priželjkivane „evropske renesanse“ po svoj prilici neće biti ništa. Suvlasnik Monda ga je uzalud poredio s „Napolenom na Jeni“ i sa „duhom novog sveta“. Makronu nije pošlo za rukom da „stvara istoriju“, on se, u međuvremenu, pretvorio u njenu uzgrednu fusnotu. Makron je bio samo nesuđeni Bonaparta, „Napoleon bez konja“, nekrunisani i ni od koga priznati „kralj Evrope“. Kralj za samo jednu sezonu.
Njegova kratkotrajna popularnost bila je marketinški trik, a njegov, pomalo nategnuti i nevešto glumljeni evroentuzijazam nešto što se ubrzo istopilo, kao sneg na suncu. Makronova popularnost ne prestaje da pada, pre svega zato što Francuska, kako izgleda, „nije spremna da prihvati tehnokratsku ultraliberalnu koncepciju u njegovom odnosu prema radu“; koncepciju koja je integralni deo Makronovog obećanog „novog sveta“.
[adsenseyu1]
Podjednakom brzinom istopilo se i „evropsko političko jedinstvo“. Pokušaj Brisela da disciplinuje neposlušne članice, poput Orbanove Mađarske, pokretanjem famoznog člana 7, bio je „greška“, nedovoljno promišljen potez, koji je ogolio činjenično stanje: centar je nemoćan, institucije u paralizi, procesi rastakanja uzimaju maha i odvijaju se logikom i brzinom koja izmiče moći poimanja briselskih evrokrata.
„MI TO (NE) MOŽEMO“
Ključni problem Evrope je, navodno, populizam, a on narasta na talasu migrantske krize. Prema Horstu Zehoferu, nemačkom ministru unutrašnjih poslova i lideru Hrišćansko-socijalne unije, koja je najvažniji koalicioni partner Angele Merkel, problem migracija je „majka svih političkih problema“ u Nemačkoj, a onda to, po principu spojenih sudova, verovatno važi i za čitavu Evropu.
Da li je to baš tako? Ili je Zehoferova poruka samo muzika koju birači, oni koji se sada priklanjaju Alternativi za Nemačku, žele da čuju, parola skovana za dnevnu upotrebu, za lokalne izbore u Bavarskoj, u strahu od novih izbornih poraza? (Zehoferova CSU je na izborima u Bavarskoj ostvarila najgori rezultat od 1950. godine; prim. NS)
Datiraju li zaista svi problemi Nemačke i EU od 2015, kada je nemačka kancelarka uputila poziv migrantima da su „dobro došli“, uz slogan koji je pozajmljen iz predsedničke kampanje Baraka Obame 2008: „Yes, we can“, i za tu priliku preveden na nemački: „Wir schaffen das“ – „Mi to možemo“.
Tada je Merkelova verovala da će nemačko društvo i privreda imati koristi od priliva stotina hiljada izbeglica i da će to Nemačkoj, kao „snažnoj državi“, samo ukoliko „na ispravan način pristupi ovom zadatku, otvoriti nove mogućnosti“. Političko slepilo, kratkovidost ili iznuđen potez koji bi je, u krajnjem, mogao koštati nastavka političke karijere?
Sudbonosna rečenica prvi put je izgovorena 31. avgusta 2015. Istorijska odluka da Nemačka otvori svoje granice u nemačkoj štampi tada je slavljena kao „drugi pad zida“. Aluzija se odnosi na onaj Berlinski, čije je rušenje označilo ujedinjenje do tada podeljene Nemačke i pad jednog pola – Istočnog, komunističkog – u blokovski podeljenom svetu. Nemačka je preko noći postala privilegovani saveznik Sjedinjenih Država.
Tako „ujedinjeni Zapad“ smesta je prionuo na posao iscrtavanja novih političkih mapa i linija podela, počev od Balkana, gde je, za početak, razbijena i podeljena Jugoslavija, preko Bliskog i Srednjeg istoka, do Moldavije i Ukrajine (2014), i danas Makedonije, sve pod zastavama NATO-a i EU. Jednima je u tome zapalo da postanu „Zapad“, doduše trećerazredni, deo NATO-a i nove, ujedinjene Evrope, „evropske porodice srećnih naroda“, poput baltičkih republika iz bivšeg SSSR-a i „severozapadnih republika bivše Jugoslavije“, drugima je, poput Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije, bilo suđeno da postanu parije „novog evropskog i svetskog poretka“.
INTERFEJS AMERIČKOG PRISUSTVA U EVROPI
Merkelova je u svim tim promenama pokazivala iznenađujuću doslednost, nastavljajući da korača stopama svojim prethodnika. Nemačka je, tokom njene, trinaest godina duge vladavine, bila predani i marljivi američki saveznik. Takva Nemačka je spremno podržala sve američke avanture na Bliskom istoku, asistirala je i u raspirivanju terorizma u Siriji i insistirala da „Asad mora da ode“. Pitanje nezavisnosti Kosova, još od njenog proglašenja, za Nemačku je bilo, a i sada je, „svršena stvar“.
U Ukrajini je odigrala nezamenjivu ulogu, pružajući logističku podršku nesuđenoj „revoluciji“, uprkos otvorenom preziru koji je prema Uniji pokazala tadašnja državna sekretarka SAD Viktorija Nuland rečima: „Fuck EU“. Osudila je „rusku aneksiju Krima“ i proglasila antiruske sankcije, poručujući ruskom predsedniku da se „nalazi na pogrešnoj strani istorije“. U aferi „Skripalj“ stala je bez rezerve na stranu Londona i Bele kuće, ignorišući činjenice i pogoršavajući već ionako loše odnose sa Ruskom Federacijom, koji su, još od vremena Hladnog rata, dospeli na istorijski minimum.
Prema rečima ruskog politikologa Valerija Korovina, Merkelova je bila i ostala „zatočenik veoma rigidnih političkih stereotipa koji su važili početkom 90-ih“ i „interfejs američkog prisustva u Evropi“ – čak i kada joj je iz Bele kuće, nimalo diskretno, poručeno da više nema potrebe za njenim uslugama. Istu vrstu doslednosti Merkelova pokazuje i o pitanju migrantske krize, i to u trenutku kada se suočava s pravom pobunom među zemljama članicama EU i, što je možda važnije, sa pobunom „kod kuće“, u samoj Nemačkoj.
Posle izbijanja finansijske i ekonomske krize, Merkelova je postala omražena u većem delu Evrope, posebno na siromašnom jugu, kome je nametala rigidni „program štednje“. Finansijska pomoć državama suočenim s bankrotom bila je odobravana samo „pod tačno određenim uslovima“, što je značilo gubitak na stotine hiljada radnih mesta i u nizu zemalja izazvalo prave socijalne potrese. Ova politika je „izvela građane Španije, Portugalije i Kipra na barikade“: „Oni su protestovali protiv ’nemačke hegemonije’“, primećuje Dojče vele, a „kancelarka je na plakatima predstavljana kao nepopustljiv i nemilosrdan diktator, često izjednačavan sa Hitlerom“.
PAD ANGELE MERKEL
Takva rigidnost proizvela je jednu nesumnjivu posledicu: iluzija evropske solidarnosti se rasplinula. Ako je kancelarka Merkel zaista bila „interfejs američkog prisustva u Evropi“, Nemačka je za tu ulogu bila bogato nagrađena: ona je učvrstila svoju hegemoniju u Uniji koristeći, između ostalog, ekonomsku i finansijsku krizu. Tako je bilo barem do novog zaokreta u Beloj kući i izbora Donalda Trampa. „Evropska unija je svakako u krizi“, zaključuju pojedini analitičari, „ali ona nije migrantska već politička. Ona nije izazvana spoljašnjim faktorima već je to unutrašnja kriza između starih i novih članica, između bogatog severa i osiromašenog juga – to je kriza Angele Merkel i njene politike štednje.“
Drugim rečima, dosadašnji model evropskih integracija je iscrpljen, on je već izgubio svoju privlačnu snagu. Širenje EU je u suštini zaustavljeno. Politička kriza unutar Unije dosegla je neslućene razmere. Svi predlozi reformi su nailazili na zid odbijanja zemalja članica. Poslednji u nizu bio je onaj koji je ponudio Emanuel Makron.
Prema analizi urednika Fajnenšel tajmsa, sada je u toku i „sumrak vladavine“ Angele Merkel, čiji „autoritet, posle trinaest godina, ubrzano nestaje. Sve bi se odvijalo još brže kada bi došlo do kraja neobične nemačke vladajuće koalicije i kada bi se EU odvikla od nje kao fiksne tačke u regionu urušenom ekonomskim i političkim preokretima“.
I za Nemačku i Evropu nastupa novo „doba političkih turbulencija“. I do toga dolazi u trenutku kada je „EU polarizovana između liberalnih i nacionalističkih političkih snaga. Smanjivanje moći (Nemačke i Angele Merkel) ostaviće prazninu naročito sada, kada je francuski predsednik Emanuel Makron okupiran problemima kod kuće, iako će i drugi u tome videti priliku da promene način na koji funkcioniše EU“.
Prema komentaru Dojče velea, pad Angele Merkel sada je samo pitanje vremena. Događaji u Nemačkoj, posle mučnih pregovora o formiranju nove vlade, odvijali su se svojim tokom. Posle afere koju je prouzrokovao Zehofer, usledio je Kemnic.
Ovaj događaj je glavni obaveštajac Nemačke Hans Georg Mesen komentarisao rečima: „Ne znam šta sam video.“ Potom je usledila i njegova smena. Sada, kako konstatuje izveštač Dojče velea, „jedva godinu dana posle izbora“, više nije pitanje da li je Merkelova pred krajem karijere već samo koliko brzo će pasti“. „A tome će se“, zaključuje Ines Pol u svom komentaru, „radovati i Alternativa za Nemačku i Donald Tramp.“
PAX AMERICANA IDE KA SVOM KRAJU
Donald Tramp, međutim, nema mnogo razloga za radovanje. Predsednik Sjedinjenih Država ismejan je tokom govora u Ujedinjenim nacijama, u trenutku dok je govorio o uspesima svoje administracije. Iako nema sumnje da su mu se podsmevali upravo oni protiv kojih je Tramp i poveo svoj krstaški pohod, ostaje činjenica da je to, još od postanka OUN, događaj bez presedana.
Kako primećuje Ivan Danilov: „Nijedna imperija ne može preživeti podsmevanje, pogotovo ako je pomešano sa prezirom.“ I takođe: „Nastup predsednika SAD Donalda Trampa u Generalnoj skupštini UN označio je prelazak od bojažljivog uvažavanja SAD ka njihovom zlobnom ismevanju.“ To je loš znak za imperiju za koju sad mnogi tvrde da je krenula putem strmoglavog pada: „Upravo zato su američki novinari ’ubijeni u pojam’: Pax Americana ide ka svom kraju dok mu se složno smeju diplomate i političari iz celog sveta.“
To je samo jedna strana medalje, ovaj događaj je moguće posmatrati i iz nešto drugačijeg ugla. Reč je, očigledno, o borbi koja se već dugo vodi, unutar i izvan SAD, između protivnika i pristalica onog što se eufemistički naziva „svetskim liberalnim poretkom“ – a tiče se, u prvom redu, „položaja i današnje uloge SAD u svetu“. Tramp je tokom ovog govora uspeo da izgovori ključnu rečenicu: „Mi odbacujemo ideologiju globalizma i prihvatamo ideologiju patriotizma.“
U praksi, to znači povratak tvrdom protekcionizmu – mera kojoj je Amerika već pribegavala u svojoj istoriji – kombinovanim sa snažnim pritiskom, i na neprijatelje i na saveznike. Cilj je kristalno jasan: poboljšati već katastrofalan trgovinski bilans SAD i obnoviti uveliko posustalu američku industriju. Ovakva politika dovela je do pokretanja pravog carinskog i trgovinskog rata – zasad s Kinom i EU – ali u ovom trenutku još nije jasno kakve će to stvarne efekte imati po američku privredu i da li će Trampu poći za rukom da smanji rastući deficit. Štetu će, to je izvesno, trpeti svi.
SVET U PREVIRANjU
To nisu dobre vesti za Nemačku. Još manje, za nemačke političke elite. Da li je onda glavni problem Evrope i Nemačke uspon takozvanog desnog populizma, kako to tvrde liberalni politički analitičari? Svet se nalazi u previranju, u kome preko noći padaju stara i stvaraju se nova savezništva. Stiče se utisak da se u takvom svetu evropske političke elite jednostavno ne snalaze, a da EU ne polazi za rukom da se u njemu pozicionira na odgovarajući način i (re)definiše odnose, najpre unutar Unije, potom i s drugim važnim akterima. Umesto toga, one vode svoj rovovski rat protiv nejasno shvaćenog populizma.
Glavni uzrok krize EU svakako nije Donald Tramp, a ni evropski „desni“ ili „levi populizam“. Populizam nije uzrok nego puka posledica, posledica politike koja je predugo vođena u Briselu, u Berlinu i Parizu. Pravi uzrok je, po svoj prilici, ono što se naziva „gubljenjem dodira s realnošću“ evropskih elita, u svetu koji se sve brže menja. A to daje plodno tlo i pogonsko gorivo evroskepticima i populistima svih boja.
„’Populisti Evrope, ujedinite se – u predgrađu Brisela!’“, piše portal Politiko, „to je ono što bi trebalo da ostvari Pokret (Movement), prvi klub za evroskeptike i populiste“, na čijem je čelu kontroverzni bivši glavni strateg Donalda Trampa Stiv Benon.
Kako primećuje Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča, sada „takozvana humanistička levica tvrdoglavo zahteva od svih drugih, od umereno levih do umereno desnih, od hrišćanskih, preko zelenih do liberalnih, da među sobom prihvate bilo kakvu izbornu kombinaciju, čak i ako se ideološki ne podnose, a programi im se odbijaju, sve to sa ciljem da se obezvrede izborni dobici populista“.
Ključno pitanje je, međutim, sledeće: „Ako je tako, a zašto ih onda pomažu? Jer se upravo to događa – da time što gube dodir s realnošću, humanističke elite dižu izborni rejting desnim populistima.“
I nije li to put koji vodi pravo u evropsku katastrofu?
(Pečat)
