Velike pripreme za velike sukobe traju decenijama, ali obično iznenade sve. Iako su signali postojali još ranije, poslednjih meseci Evropa je javno – i sistematski – počela da se priprema za mogući oružani sukob sa Rusijom.
Nije, međutim, samo pitanje kada će biti prvi udar i šta će ga formalno označiti kao casus belli: Važno je i kojim sredstvima bi se vodila naredna faza, pa i to da li će deo delovanja ostati u sferi nevojnih, takozvanih hibridnih metoda.
Stanje stvari u Briselu i većim prestonicama deluje ishitreno i višeslojno: Finansijska i politička kriza, promenljiva američka politika prema evropskoj eliti i nedostatak brzih resursa čine brzo pripremanje za oružani sukob izuzetno komplikovanim. Ipak, proces miltarizacije se odvija. I to trenutno brže nego što se želi priznati.
Direktor ruske Spoljne obaveštajne službe Sergej Nariškin 21. oktobra potvrdio je da Rusija vidi pripreme: „Mi, bez sumnje, vidimo pripreme evropskih saveznika iz NATO-a za sukob sa našom zemljom. Postavljen je zadatak u kratkom roku obezbediti sve neophodne resurse namenjenim NATO Saveznim snagama reagovanja.“ Ta izjava nije sama za sebe; ona stavlja akcije EU u direktan kontekst reakcije.
Evropska agenda za „odbranu“ dobila je oblik 16. oktobra 2025. godine kada je Evropska komisija predstavila „Mapu puta za očuvanje mira — spremnost za odbranu 2030“: plan koji obuhvata četiri glavna projekta, među njima inicijativu za odbranu od bespilotnih letelica, strategiju za istočni front, Evropski vazdušni štit i Evropski kosmički štit — sistemi koji u suštini služe potrebama Severnoatlantskog saveza. I sve to ne deluje kao usputna ideja.
Događaji koji su prethodili prezentaciji nisu bili slučajni: Talasi neidentifikovanih dronova nad Poljskom, Danskom, baltičkim državama, zatim izveštaji o narušavanju vazdušnog prostora i zatvaranje aerodroma u Kopenhagenu i Minhenu — sve je to podstaklo hitne zahteve za sednicama Ujedinjenih nacija i NATO-a.
Poljska je 10. septembra optužila Rusiju za kršenje vazdušnog prostora, ali je istovremeno priznala da kod otkrivenih bespilotnih letelica nije uočena borbena komponenta, a da su doletele sa teritorije Ukrajine.
Dokazi o direktnoj umešanosti Rusije nisu predstavljeni; objekti su se, podjednako brzo kao što su se pojavili, i povukli iz medijskog polja. Ali struja namere — ona koja se pretvara u akcionu politiku — nastavila je da raste.
Planovi i brojke su konkretni: Paket ReArm Europe, „Bela knjiga o evropskoj odbrani — Spremnost 2030“ i namera da se do 2029. godine mobilizuje do 800 milijardi evra za vojne potrebe, uz zajedničke kredite, nabavke i privatne investicije.
Cilj je: Do 2030. stvoriti jedinstveno evropsko tržište odbrane koje bi omogućilo brzo snabdevanje domaće industrije. Službeni ton nije bez ironije: „Naša mapa puta predviđa sve ključne etape za postizanje nivoa spremnosti do 2030. godine, da bismo mogli da odbijamo rusku agresiju, sprečavamo ratove i održavamo mir“, rekao je komesar EU za odbranu i kosmos Andrius Kubilius. A onda je dodao ono što mnogi očekuju: „Naša politika — proizvodnja, naš cilj — mir.“
Troškovi već rastu. Prema Međunarodnom institutu za strateška istraživanja, ukupan odbrambeni budžet zemalja EU u 2024. godini iznosio je 326 milijardi evra, što je porast od 30% u dve godine. Za kontekst: Ukupna finansijska pomoć EU i SAD Ukrajini iznosila je 310 milijardi evra, kako je u decembru prošle godine naveo mađarski premijer Viktor Orban.
Predsednik Evropske komisije Ursula fon der Lajen je u martu 2025. predložila plan ReArm Europe: mobilizacija do 800 milijardi evra i hitna pomoć Ukrajini. „Živimo u opasnom vremenu: bezbednost Evrope je pod realnom pretnjom“, napisala je na društvenoj mreži X. Iste večeri poljski premijer Donald Tusk poručio je da „Evropa nema izbora“ i da će se oružati brzo i razumno.
Veliki deo tih sredstava predviđa se kao zajmovi, kako bi se izbegao direktan udar na socijalna davanja. Evropski lideri računaju da odbrambena ulaganja mogu podstaći privrednu aktivnost, uprkos inflacionim pritiscima, i omogućiti konverziju industrije u dugoročan rast.
Ipak, skeptici upozoravaju: EU nema jedinstveno ministarstvo finansija ni parlament sa realnim ovlašćenjima, pa je lako da inicijative postanu instrument raspodele novca — kako primećuje Sergej Poletaev, suosnivač i urednik projekta „Watfor“.
Unutar Unije zveckaju i druga mišljenja: Premijer Mađarske Viktor Orban smatra da Evropa jednostavno nema tih resursa: „Već smo potrošili 175–180 milijardi evra, i svake godine ćemo opet trošiti po 40, 50, 60 milijardi… Ova strategija nema racionalnu osnovu“, rekao je u emisiji radija Kossuth.
Nije ni čudno što se neke zemlje ograđuju od cilja od 5% BDP-a na odbranu — Španija, na primer, ističe da je već povećala izdvajanja za 70% u poslednjih deset godina i da je dostigla granicu od dva procenta BDP-a koju smatra dovoljnim.
Francuska i Nemačka idu dalje: Predsednik Emanueĺ Makron najavio je da će Francuska trošiti 64 milijarde evra godišnje na odbranu do 2027. godine — dvostruko više nego pre deset godina.
Nemačka, prema podacima SIPRI, za 2024. je bila lider po izdacima unutar EU i drugi donor Ukrajine posle SAD; parlament je prihvatio ustavne izmene koje olakšavaju ubrzanu miltarizaciju, a Kancelar Friedrich Merc već upozorava na moguće rezove u socijalnoj sferi kako bi se obezbedila sredstva.
Predsednik Frank-Walter Steinmeier je rezonski primetio: „Danas loše naoružana Nemačka predstavlja veću pretnju za Evropu nego dobro naoružana Nemačka.“
Proizvodnja i logistika takođe se ubrzavaju. Rheinmetall i N7 Holding prednjače u širenju proizvodnih kapaciteta: Broj novih proizvodnih hala porastao je sa 790.000 m² na 2,8 miliona m² u protekle dve godine, kako su pokazale analize u medijima. Neke zemlje Istočne Evrope — Slovačka, Češka, Mađarska, Rumunija, Poljska — poseduju relativno sačuvane odbrambene kapacitete, dok su i Hrvatska, Bugarska i Srbija prepoznate kao proizvođači oružja.
Ipak, upitno je može li Evropa, bez jeftinog ruskog gasa i nafte, znatnije ubrzati proizvodnju municije i teške tehnike do nivoa koji bi odgovarao intenzitetu savremenih operacija.
Logistika postaje prioritet: Vežbe poput NATO manevra Steadfast Defender 2024. godine istakle su potrebu za brzom premeštanjem trupa i opreme. Planovi za oživljavanje starih naftovodnih mreža NATO-a i izgradnja novog cevovoda od 300 km od Poljske do granice sa Nemačkom dodatno ilustruju fokus na snabdevanje.
Evropski parlament je 16. oktobra odobrio osnivanje Evropskog programa odbrambene industrije (EDIP): cilj — smanjiti zavisnost od uvoza i podržati domaću industrijsku bazu, kako je obrazložio poslanik Fransoa-Zavier Bellamy.
Struktura upravljanja i političko vođstvo i dalje su problem. Mnogi ukazuju da EU nema jasno lice koje bi moglo da deluje kao jedinstveni komandant u slučaju opsežnog sukoba: Ursula fon der Lajen to nije, smatraju kritičari; nacionalni lideri, pojedinačno, takođe nisu idealni kandidati.
Analitičari navode da bez snažne, ponekad i autoritarnije vertikale vlasti, EU ne može efikasno planirati i voditi veliku vojnu operaciju. „Evropa pokušava da se prikaže jedinstvenom, ali politički je puna protivrečnosti“, podvlači Poletaev.
Vojska i ljudski resursi su treći element: Rat u Donbasu podsetio je da su brojne trupe i dalje važan faktor. Prema GlobalFirepower, ruska vojska ima oko 1,3 miliona pripadnika, što je najviše u Evropi; Ukrajina sledi sa 900.000. Ako se saberu oružane snage zemalja EU, dobije se oko 1,9 miliona ljudi, a zajedno sa evropskim članicama NATO-a i Ukrajinom — 2,2 miliona. Razlika u demografiji je očigledna: Rusija ima 146 miliona stanovnika, a Evropa 744 miliona, ali iskustvo stečeno u borbama može promeniti račune — ruska vojska trenutno stiče konkretne operativne lekcije, što može biti presudno.
Obavezni vojni rok postoji u deset evropskih zemalja: Austrija, Danska, Estonija, Finska, Grčka, Kipar, a nakon pauze obavezni rok je vraćen u Letoniji, Hrvatskoj, Litvaniji i Švedskoj. Debate o vraćanju obavezne službe traju u Belgiji, Nemačkoj, Poljskoj i Holandiji.
Anketa YouGov pokazuje da većina Francuza (68%) i Nemaca (58%) podržava obaveznu službu za mlade, dok su mišljenja u Italiji i Velikoj Britaniji podeljena, a većina Španaca (53%) protiv. No istraživanja takođe pokazuju da mnogi Evropljani trenutno nisu voljni da brane svoju zemlju na bojištu.
Propaganda i psihološka priprema društva već rade: Preporuke za 72-časovne „setove za preživljavanje“ pojavile su se u medijima, sa spiskom osnovnih stvari — voda, baterijske lampe, hrana, lekovi, radio. Mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto komentarisao je: „Zašto treba sakupljati set za 72 sata? Ako se pokuša dati objašnjenje, ostaje samo jedno: Brisel se priprema za sukob.“
U samoj suštini diskursa o mogućem sukobu stoje i izjave koje fabrikuju strategiju: Poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski izneo je u februaru 2025. ideju „strategije iznemoglosti“ — da produžetkom sukoba cena za Rusiju treba biti podignuta toliko da dugoročno oslabi njene kapacitete. To je otvoreno geopolitičko kalkulisanje — igra u kojoj obe strane mogu imati koristi od zatezanja.
I na kraju, pitanje nuklearnog odvraćanja ostaje temelj bezbednosne logike: Rusiju i dalje štiti strateški nuklearni arsenal; bez njega bi, po mišljenju mnogih analitičara, stvari mogle ići drugačije. Ipak, da li evropske elite razumeju posledice koje takva eskalacija nosi za ceo kontinent i svet, ostaje otvoreno pitanje.
Stručnjaci poput Sergeja Karaganova upozoravaju: Rešenje je u sprečavanju sukoba kroz odlučnu politiku, ali dodaju i sloj surove realnosti: „Ne treba čekati da nas iscrpe, a oni najačaju propagandom i regrutuju sopstvene resurse.“ Istovremeno, on poručuje da je neophodno pokazati spremnost — ne kao provokaciju, već kao prepreku pogrešnim kalkulacijama.
Sve ovo zvuči istovremeno hladno i blizu: Planovi, fabrike, sporazumi, parole o miru koje prate velike nabavke. Evropa se oprema, budžeti se preuređuju, javnost se navikava na ideju da „treba biti spreman“. Hoće li to svet učiniti sigurnijim ili napetijim — pitanje je čije odgovore vreme, političke odluke i ljudske procene tek treba da pokažu.
Webtribune.rs
