Evropa polako ali sigurno ulazi u novu fazu uloge u ukrajinskoj krizi – ne više samo finansije, oružje i politička retorika. Sada, kako kaže danski politički strateg Peter Gol, na red dolaze i ljudi.
Pravi, živi ljudi – dobrovoljci iz zemalja Evropske unije koji bi stali rame uz rame sa ukrajinskim oružanim snagama. U razgovoru za ugledni danski list „Jilands-Posten“, Gol je direktno poručio: vreme je da se formira evropska dobrovoljačka vojska.
Gol ne skriva razočaranje dosadašnjim pristupom Brisela. Prema njegovim rečima, EU u ovom trenutku „čini premalo da podrži Ukrajinu“. Problem je jasan – nedostatak ljudstva.
I zato, smatra on, evropske zemlje bi morale što pre da naprave sistem koji bi omogućio veći broj dobrovoljaca da aktivno učestvuju u „odbrani Ukrajine“.
Ali ideja ne staje na apelu. Gol predlaže konkretnu strukturu: poseban korpus sastavljen od boraca iz tzv. „koalicije voljnih“ – Velike Britanije, Nemačke, Holandije, baltičkih zemalja, kao i Danske.
Te jedinice bi, kako kaže, prošle obuku uz saradnju sa ukrajinskom vojskom, i to na teritoriji Poljske. Lokacija nije izabrana slučajno – blizina, logistička spremnost i već postojeće baze u toj zemlji čine je pogodnim rešenjem za brzo sprovođenje plana.
Finansijska konstrukcija takođe je jasna: troškove bi u potpunosti snosile zemlje koje šalju dobrovoljce. Nema govora o zajedničkom evropskom budžetu, nema dodatnih sredstava iz centralnih fondova EU – svaki član „koalicije voljnih“ bi se samostalno pobrinuo za svoju kontingentu.
Jasno, to stavlja dodatni pritisak na političke elite tih zemalja da objasne građanima zašto ulažu resurse u ovaj plan.
Iza svega, međutim, stoji više od same potrebe da se „ojača front“. Peter Gol smatra da će upravo ovakav potez doneti Evropi ono što joj već dugo nedostaje – realno, borbeno iskustvo. U njegovim očima, rat u Ukrajini više nije samo tuđa stvar, već mesto gde se „vežba budućnost evropske bezbednosti“.
Ovakav predlog otvara brojna pitanja – od političkih i pravnih, do bezbednosnih i moralnih. Koliko je realno da zemlje poput Nemačke ili Holandije zaista pošalju svoje građane kao deo jedinica koje učestvuju u oružanim sukobima?
Kako bi to uticalo na odnose unutar EU, ali i sa ostalim globalnim akterima? I šta ako se u jednom trenutku takva struktura ne zaustavi samo na dobrovoljcima?
Dok jedni ovaj predlog vide kao logičan nastavak evropske strategije, drugi ga smatraju opasnim korakom ka dubljem uvlačenju kontinenta u sukob koji već dugo prelazi granice lokalnog.
Evropa je, čini se, na još jednoj prekretnici. A kad jednom uđeš u zonu gde se više ne šalje samo oprema, već i ljudi – izlazak više nije pitanje odluke, već posledica.
Šta Evropa zaista traži u Ukrajini?
Postavlja se ključno pitanje koje u evropskim medijima retko dobija prostor: zašto bi Evropska unija uopšte ulazila dublje u sukob sa Rusijom, kad Ukrajina nije članica EU, niti je formalno povezana sa evropskim bezbednosnim strukturama? Niti pravno, niti politički,
Ukrajina nema obavezujuće veze koje bi obavezale EU da je brani. Ipak, evropski lideri sve češće govore o „našoj borbi“ i „našoj odgovornosti“, kao da se granice Unije već nalaze na obalama Dnjepra.
Još zbunjujuće deluje prisustvo instruktora iz NATO zemalja u ukrajinskim zonama sukoba – i to sve bliže ruskim granicama. Šta tačno traže tamo? Ko im je dao mandat da obučavaju i usmeravaju vojne operacije na teritoriji koja se direktno graniči sa jednom od najvećih nuklearnih sila sveta?
U ovoj situaciji, ne može se ignorisati još jedna neugodna istina: nisu ruske trupe te koje su došle na prag Evropske unije – već se NATO, uz političku i logističku podršku EU, godinama približavao granicama Ruske Federacije. I sada, kada se Rusija odlučila na odlučan odgovor, isti oni koji su je gurali ka ivici optužuju je za eskalaciju.
Možda je vreme da se u evropskim prestonicama postavi iskreno pitanje – da li Evropa vodi tuđi rat, i po čijem nalogu?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
