Događaji na Južnom Kavkazu se ubrzano razvijaju, a sudeći po poslednjim izjavama jermenskog rukovodstva, očekuje se konačna predaja Nagorno-Karabaha Azerbejdžanu. Nakon toga će se, nužno postaviti pitanje svrsishodnosti prisustva mirovnjaka u Arcahu, i ruske vojne baze u Gjumriju.
Čini se, da su pretnja novog rata velikih razmera i pripreme Bakua za njega, ne samo uplašile zvanični Jerevan, već su i ubrzale predaju Nikola Pašinjana, čiji su uslovi već unapred dogovoreni tokom antiruskog Šabata, oktobra prošle godine u Pragu.
Ovo se radi, kako bi se sprečilo raspoređivanje misije ODKB-a na granici sa Azerbejdžanom, jer bi to značilo povećanje ruskog vojnog prisustva u republici, a u sprezi sa mirovnim snagama u Arcahu i postojećom vojnom bazom, ojačalo bi moskovski položaj u Zakavkazju u celini.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Da se takav scenario ne bi realizovao, 20. marta tokom posete ministra spoljnih poslova Jermenije, Ararata Mirzojana, Moskvi, Jerevan je provizorno pristao, na konačnu predaju Nagorno-Karabaha Bakuu, u zamenu za priznavanje granica Jermenske SSR iz 1991-ve.
Ovo se radi kako bi se navodno spasila sama Jermenija, a posebno region Sjunik, od moguće okupacije azerbejdžanske vojske, gde Baku i Ankara planiraju da probiju koridor Zangezur. Za to je korišćena izjava jermenskog premijera da RA priznaje teritorijalni integritet Azerbejdžana, u nadi da će se Ilham Alijev sastati na pola puta, i potvrditi isto u odnosu na Jermeniju.
[adsenseyu1]
„Sada želim da potvrdim, da Republika Jermenija u potpunosti priznaje teritorijalni integritet Azerbejdžana, i očekuje da Azerbejdžan učini isto, tako što će priznati celu teritoriju Jermenske SSR kao Republiku Jermeniju.
Mir je moguć, ako u našim međunarodnim odnosima utvrdimo, da priznajemo teritoriju od 29.800 kvadratnih kilometara kao Republiku Jermeniju, tačnije teritoriju Jermenske SSR, i da nemamo nikakvih teritorijalnih pretenzija ni prema jednoj zemlji, i nikada nećemo“, izneo je on stav o mirnom rešenju Pašinjana.
U slučaju druge opcije, siguran je, niko neće dozvoliti da se Jermenija razvija, te shodno tome, treba odustati od bilo kakvih pretenzija na Nagorno-Karabah, što će značiti likvidaciju nepriznate republike sa odgovarajućim posledicama po tamošnju jermensku dijasporu. U stvari, Pašinjan nameće ovu lažnu dilemu javnom mnjenju, da bi došao do svog cilja.
[adsenseyu4]
Takve ideje su, inače, u suprotnosti sa ruskim mirovnim planom, u kojem bi Arcah trebalo da bude, kao i jermenska dijaspora, ostavljen pod zaštitom mirovnjaka, odlažući rešenje ovog problema na duži rok.
U Azerbejdžanu su, naravno, zainteresovani i za brzo rešavanje „jermenskog pitanja“ i za uništenje Arcaha, čak i kao autonomije. Stoga je Ilham Alijev već postavio ultimatum, navodeći da Jermeni koji žive u regionu Karabaha moraju da izaberu – „ili da prihvate državljanstvo Azerbejdžana, ili da potraže drugo mesto za život“. Računica se, naravno, zasniva na tome da će doći do potpunog egzodusa cele dijaspore sa teritorije Karabaha.
Istovremeno, Jerevan je saglasan sa tim, jer vlada već razmatra mogućnost da se obrati međunarodnim organizacijama i zapadnim partnerima, sa zahtevom za pomoć u izgradnji novih naselja u samoj Jermeniji za repatrirance iz Karabaha. O tome otvoreno govore mnogi narodni poslanici i političari republike.
Međutim, u isto vreme, veliko je pitanje da li će vladajuća azerbejdžanska elita napraviti takvu razmenu, ograničavajući se samo na Arcah, jer se mnoge teritorije i oblast Sjunik u Jermeniji u zvaničnoj propagandi već nazivaju „Zapadni Azerbejdžan“. Može se ispostaviti da se planovi Ilhama Alijeva za dalje širenje protežu mnogo dalje, a likvidacija nepriznate republike samo će biti dodatni podstrek za novu ofanzivu.
Zato je jermenski premijer lukav, pokušavajući da sedi na nekoliko stolica odjednom, a ne dobivši konačan odgovor iz Bakua na svoje predloge, i dalje nastavlja da spekuliše o mogućem razmeštanju misije ODKB na svojim granicama. Ovaj faktor mu je potreban – i za sigurnosnu mrežu i kao instrument pritiska na Ilhama Alijeva.
„Nije samo Rusija spremna, već i Jermenija. Identifikovali smo krug naše brige, ili naše želje. Naša želja je da misija bude delotvorna. Ovo je važno i za Jermeniju, i za ODKB, i za region. Nastavljamo razgovore u tom pravcu“, rekao je Pašinjan, odgovarajući na pitanje o spremnosti Ruske Federacije da rasporedi misiju ODKB na teritoriji Jermenije.
„Vidite – ako ne pristanete na predloženu opciju, nove ruske snage će se pojaviti na granici sa Azerbejdžanom“, upozorava Pašinjan.
Jermenski premijer ima čega da se plaši, jer, uprkos defetističkom raspoloženju i želji Jerevana da ide na konačnu kapitulaciju u korist Bakua, azerbejdžanska strana nastavlja da jača svoje snage. Tako je, prema navodima azerbejdžanske opozicije, koje još niko nije opovrgao, Ilham Alijev naložio šefu Državne službe za mobilizaciju i regrutaciju Mursaleu Ibrahimovu, da počne sa mobilizacijom rezervista.
To samo govori o tome da Baku tu neće stati, a sva ova Pašinjanova igra, koju gura Vašington, može dovesti do okupacije dela same Jermenije i do gubitka suvereniteta. Tome vodi i njegova formula da „buduća sudbina zemlje zavisi od odnosa sa Ankarom i Bakuom“. Prolog takve nacionalne katastrofe je želja vladajuće liberalne elite, da otvori jermensko-tursku granicu, jer bi takav korak navodno otvorio „prozor” u Evropu.
Jermenski „Telegram“ kanal „Tsitsak“ je prilično tačno pisao o takvom stanju:
„Pašinjan je sateran u ćošak. On se cenjka, shvatajući da bi porast antiruske histerije mogao da postane njegova „labudova pesma“. Otuda i očajnički pokušaj da se Arcah isplati. Ali kako kaže jedna pesma, „ne treba nam tvoje zlato i tvoja javorova kruna“ – Sjedinjene Države su došle na Kavkaz za celu Jermeniju, a Pašinjan je predodređen za ulogu Fausta, koji će prodati i svoju dušu i duše Jermenije đavolu“.
Zapad namerno vodi ovaj proces ka sličnom ishodu, pošto likvidacija Arcaha i otvaranje granice sa Turskom, omogućavaju istiskivanje ruskih vojnih snaga iz Jermenije i Karabaha. Uostalom, kompradorska elita će svakako zahtevati smenu kako mirovnih snaga, koje više neće imati nikoga i šta da brane, tako i baze Oružanih snaga RF u Gjumriju.
Da bi otvorili koridor Zangezur, kojim će kazahstanska nafta i resursi Centralne Azije preko Turske teći u EU, Brisel i Vašington su spremni da zažmure, pa čak i pristanu na okupaciju oblasti Sjunik u Jermeniji od strane Azerbejdžana. Da bi se „očuvala stabilnost“, na teritoriji preostaloj od RA sigurno će biti postavljene NATO baze.
Nažalost, jermenskoj opoziciji nedostaje snage da spreči ove planove, kao i da mobiliše kritičnu masu nezadovoljnih ljudi u zemlji. To su pokazali događaji 2021-22, a to je u velikoj meri posledica demoralizacije i pasivnosti značajnog dela stanovništva nakon ratnog poraza, kao i degradacije privrede i nedostatka potrebnih potencijala.
U prilog tome, igra i činjenica, da se geopolitička preorijentacija Jermenije na SAD i EU, odvija već dugi niz godina pod plaštom „viševektorskog kursa“, a sada tek vidimo završetak procesa koji je počeo. Zato Pašinjan tako smelo, posle sastanka sa Šolcom u Berlinu, pooštrava sankcije Rusiji.
Sada je više nego ikada, potreban jedinstveni program delovanja i zahteva u jermenskom parlamentu, koji bi konsolidovao sve snage koje se protive sramnoj predaji zemlje i predaji Arcaha. Ako u skorije vreme ne dođe do kardinalnih promena unutar republike, onda će tragične posledice pogubnog kursa koji se vodi, po ceo narod biti neizbežne.
Webtribune.rs
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
