[adsenseyu2]
Hiperboreja je predstavljala zlatno doba polarne civilizacije i spiritualnosti; čovečanstvo nije nastalo od majmuna, već je postepeno deevoluiralo u trenutni oblik kako se fizički i spiritualno udaljavalo od svoje severne domovine.
Robert Šaro je prvi povezao Hiperborejce sa drevnom astronautskom rasom „veoma velikih belih ljudi“ koji su odabrali „najmanje toplo područje na Zemlji jer je posedovalo klimu približnu onoj koju su posedovali na svojoj planeti“.
Kao što je Platon pomenuo egipatsku legendu o potopljenom ostrvu Atlantida, tako je i grčki istoričar Herodot pomenuo egipatsku legendu o kontinentu Hiperboreja na dalekom severu.
Priča se da je, kada je led uništio ovu drevnu zemlju, narod Hiperboreje migrirao na jug.
Švedski autor, Olaf Rudbek je 1679. godine naveo da su Hiperborejci u stvari isto što i proto-Atlantiđani, rekavši da naseljavaju severni pol.
Prema grčkoj mitologiji, narod Hiperborejaca živeo je u zemlji „iza severnog vetra“.
Grci su smatrali da je Boreja, bog severnog vetra, živeo u Trakiji, čime je Hiperboreja označena kao region koji se nalazi daleko u smeru severno od Trakije.
[adsenseyu1]
Herodot je zabeležio da su tri izvora pomenula Hiperborejce, uključujući Hesioda i Homera.
Ova zemlja je opisana kao savršena, uz sunce koje sija 24 časa dnevno, što ukazuje na lokaciju u okviru arktičkog kruga. Kako navodi grčki pesnik Pindar:
„Muza nikad nije odsutna: čuju se lire i flaute dok devojke pevaju. Ni bolesti ni starosti u njihovoj svetoj krvi nema; daleko od rada i borbe oni žive“.
Zajedno sa Tuleom, Hiperboreja je bila jedna od nekoliko nepoznatih zemalja za Grke i Rimljane, u kojoj su, prema Pliniju, Pindaru i Herodotu, ali i Virgilu i Ciceronu, živeli ljudi od po hiljadu godina u potpunoj sreći.
Hekatej iz Abdere prikupio je sve priče o Hiperborejcima u 4. veku pre nove ere i objavio podužu studiju o njima koja je, nažalost, uništena, ali ju je zabeležio Diodor Sikulus:
„U regionima izvan zemlje Kelta u okeanu leži ostrvo poput Sicilije. Ovo ostrvo, navodi se, nalazi se na severu i naseljavaju ga Hiperborejci koji se tako nazivaju jer im se domovina nalazi prilično daleko od tačke gde severni vetar (Boreja) duva; ostrvo je i plodno i produktivno za sve useve i poseduje umerenu klimu“.
[adsenseyu4]
Hekatej iz Abdere je takođe napisao da su Hiperborejci posedovali „kružni hram“ na svom ostrvu, a neki učenjaci su pokušali da dokažu da je to u stvari Stounhendž.
Ptolomej i Markijan iz Heraklije rekli su da se Hiperboreja nalazi u Severnom moru koje su oni nazvali „Hiperborejski okean“.
Takođe, sunce je izlazilo i zalazilo samo jednom godišnje u Hiperboreji, što ukazuje na to da se ona nalazila u arktičkom krugu ili u arktičkim polarnim regionima.
Stari Heleni su smatrali da je jedan od dvanaest olimpskih bogova, Apolon, bio veoma poštovan među Hiperborejcima. Čak je i provodio zime sa njima.
Drevni grčki pisac Teopomp je u svom delu Filipika rekao da je Hiperboreju planirala da osvoji velika rasa vojnika sa drugog ostrva (neki navode Atlantidu).
Priča se da je plan napušten jer su vojnici shvatili da su Hiperborejci nadmoćniji i da su najblagoslovljeniji od svih ljudi. Ovu neobičnu priču, koju mnogi smatraju mitom, zabeležio je Elijan (Varia Historia).
Grčka legenda tvrdi da su Boreade, potomci Boreje i snežne nimfe Hione, osnovale prvu teokratsku monarhiju na Hiperboreji. Ova legenda je pronađena u zapisima Elijana:
„Ovaj Bog (Apolon) za sveštenike ima sinove Boreje i Hione visoke oko 3 metra“.
Za Boreade se zato smatralo da su to bili džinovski kraljevi visoki oko 3 metra, koji su vladali Hiperborejom.
Elijus Herodijanus je u 3. veku napisao da su mitski Arimaspi izgledali fizički kao Hiperborejci (De Prosodia Catholica, 1. 114), a Stefan Vizantijski je u 6. veku napisao isto to (Ethnica, 118. 16). Drevni pesnik Kalimah je naveo da su Arimaspi imali lepu kosu.
[adsenseyu1]
Kada im je predstavljena klasična grčko-romanska kultura Mediterana, severni Evropljani (Skandinavci), poistovetili su se sa Hiperborejcima.
„Bog dima – Putovanje u šupljinu Zemlje“, predstavlja priču u kojoj jedan Norvežanin, Olaf Jansen i njegov otac odlaze na put čamcem u unutrašnjost Zemlje, preko glečera u severnom polarnom regionu.
Olaf Jansen je rođen 1811. godine i imao je 19 godina kada je krenuo na to sudbonosno putovanje sa svojim ocem negde između aprila i juna 1829. godine. Kada su došli do zemlje Franca Jožefa, ovo dvoje su odlučili da nastave još dalje kako bi pronašli zemlju „Odabranih“.
Nakon što su izbegli opasnu oluju i ledene bregove, plovili su mirno još jedanaest dana, krećući se sve vreme u pravcu severa.
Par dana kasnije došli su do obala moćne reke koja ih je deset dana nosila u unutrašnjost kopna, gde su stigli oko 1. septembra. Iskrcali su se na peskovitu plažu gde ih je pozdravilo šest džinovskih ljudi.
Prema rečima Olafovog oca, ljudi su imali divne, ogromne kuće, ukrašene zlatom, koje je tamo bilo uobičajen metal. Glavno zanimanje je bila poljoprivreda, posedovali su vinograde i uzgajali žitarice.
Povrće i voće bilo je sočno, ogromno i neverovatno ukusno. Drveća, šume i životinje su takođe bili ogromni, a vazduh je bio osnažujuć.
Džon G. Benet napisao je rad na temu „Hiperborejsko poreklo indoevropske kulture“ u kojem je naveo da se domovina Indoevropljana nalazila daleko na severu.
Ovu ideju je pre njega dao Bal Gangadar Tilak u svom delu „Arktički dom Veda“ (1903. godine), ali i austrougarski etnolog Karl Penka (Poreklo Arijevaca, 1883.).
H.P. Blavacki, Rene Ginjon i Julije Evola su takođe verovali da čovečanstvo vodi poreklo od Hiperborejaca.
Hiperboreja je predstavljala zlatno doba polarne civilizacije i spiritualnosti; čovečanstvo nije nastalo od majmuna, već je postepeno deevoluiralo u trenutni oblik kako se fizički i spiritualno udaljavalo od svoje severne domovine.
Robert Šaro je prvi povezao Hiperborejce sa drevnom astronautskom rasom „veoma velikih belih ljudi“ koji su odabrali „najmanje toplo područje na Zemlji jer je posedovalo klimu približnu onoj koju su posedovali na svojoj planeti“.
Platon: „Sećate se samo jednog potopa, mada ih je bilo mnogo… Vi i vaši građani potomci ste preživelih, ali ne znate ništa o tome jer prethodne generacije nisu ostavile pisane tragove“.
„Promena u izlaženju i postavljanju Sunca i drugih nebeskih tela, kako su nekada zalazili tamo gde sada izlaze i kako su nekada izlazili tamo gde sada zalaze…“
„Od svih promena koje se odvijaju na nebu, ovaj preokret je najveći i najkompletniji… U to vreme došlo je do velikog uništenja životinja, a samo mali broj ljudi je preživeo“ – Platon (Kritija, 360. godina pre nove ere).
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
