[adsenseyu2]
U noći 25. marta 1941. godine, osamnaestogodišnji Ernest Bornštajn je isteran na ulicu nakon što su nacisti napravili raciju u njegovom domu.
Udarali su ga puškama i gurali niz stepenice terajući ga iz njegove kuće.
On se samo kratko osvrnuo i ugledao zaprepašćeno lice njegove majke.
„Tada sam ugledao uplakane oči svoje majke koje su me pratile dugo kroz tu mračnu noć. Nikada je više nisam video“, napisao je Ernest, koji je naredne četiri godine proveo među užasima sedam koncentracionih logora i pet tranzitnih logora pre nego što su ga oslobodili američki vojnici u Bavarskoj 30. aprila 1945. godine.
Iako je njegova porodica brojala 72 člana na početku rata, do okončanja rata ih je ostalo samo šestoro, uključujući Ernesta i njegovu sestru Redžinu.
Njegovi roditelji i dve mlađe sestre su nestali u Aušvicu. Ernest se zakleo da će učiniti sve što može da preživi kako bi odao počast svojoj porodici.
[adsenseyu4]
Uz kombinaciju sreće, ljubaznosti stranaca (uključujući i nemačkog oficira), sposobnosti da proceni namere drugih i volje da pomogne svojim saputnicima, Ernest je uspeo da preživi i da napiše zapanjujuće memoare.
Njegovi memoari su objavljeni u Nemačkoj 1967. godine. Ernest je do tada postao istaknuti zubar koji je ispunio svoje obećanje i preživeo kako bi odao poštu svima koji su stradali u ratu.
Ipak, Ernest je tragično umro 1978. godine u 55. godini usled srčane bolesti koju je zaradio u zatočeništvu.
Iza sebe je ostavio troje mlade dece koja su bila svesna da je njihov otac poseban, ali koja nemaju pojma šta mu se dogodilo za vreme rata.
„Kada sam imao 5 ili 6 godina, pitao sam oca: „Šta ti se dogodilo u logorima“, a on bi rekao: „Kada budeš napunio 13 godina, pročitaćeš moju knjigu““, priseća se njegov sin Alen koji je imao svega 7 godina kada mu je otac umro.
Alen i njegove starije sestre, koji su se zajedno sa majkom preselili u Mančester nakon očeve smrti, dugo nisu mogli da pročitaju knjigu.
Međutim, Alenova sestra dr Noemi Bornštajn, odlučila je da prevede knjigu na engleski jezik pre 8 godina.
Trebalo joj je tri godine za to, a knjiga je objavljena na Dan sećanja na žrtve Holokausta 27. januara.
Ernestova knjiga je puna užasavajućih ispovedi i srceparajućih priča.
[adsenseyu1]
Kada su ga odvojili od oca u prvom logoru u koji je poslat, Ernest nije mogao da sakrije suze.
„Rekao sam: „Ne brini za mene tata. Ja ću biti dobro i trudiću se da pomognem drugima“. Moj otac me zagrlio i prošao rukom kroz kosu rekavši: „Ko zna kad ćemo se opet videti. Možda ćeš postići nešto veliko. Nikad ne zaboravi ko si. Ostani jak i pun nade“.
Par trenutaka kasnije otvorile su se kapije logora i morao je da gleda oca kako odlazi.
Nikada se više nisu videli.
Ubrzo je dobio pismo od oca u kom je on napisao da je njihov grad „očišćen od Jevreja“ i da će ih uskoro najverovatnije streljati u Aušvicu.
Ernest se zakleo da će uvek svima pomagati i da će kao lekar isto tretirati sve ljude.
[adsenseyu7]
„Imao je beskrajnu volju da pomaže ljudima i bio je neumoran u svemu tome“, rekao je Alen o svom ocu koji je u Minhenu osnovao Asocijaciju bivših zatvorenika koncentracionih logora.
„Na primer, jedna od njegovih nemačkih pacijentkinja je izgubila muža i nije imala dece i nije znala gde će i šta će. Pošto se moja majka baš bila porodila, praktično smo usvojili tu gospođu kao baku“, ispričao je Alen.
Samo 20 godina pre toga, Ernest je bio „kost i koža“ dok je marširao Nemačkom sklanjajući se od Crvene armije.
„Bio je to smrtonosni marš jer su svi oni koji nisu mogli da hodaju bili ubijani na mestu“, napisao je on.
Ernest se na svom putovanju sprijateljio sa tinejdžerom Jakovom Blohom, sinom mesara.
„Taj dečak je nosio bolesne ljude u rukama kada nisu imali dovoljno snage da hodaju. On ih je na taj način spasio od sigurne smrti“, napisao je on.
Međutim, Jakova su ubili članovi SS-a kada je stigao u glavni kamp Gros-Rozen.
U aprilu 1945. godine, nacisti su planirali da prenesu preživele zatvorenike, uključujući i Ernesta, u planinu Tirol kako bi ih tamo pobili.
„Spakovali su nas u teretne vagone i odvezli u pravcu Minhena. Dok smo prolazili kroz Minhen, Amerikanci su pokrenuli ofanzivu i preprečili šine. Bili smo slobodni“, naveo je on.
Svi su počeli da beže iz voza, ali SS-ovci su zatim počeli da ubijaju koga su stigli.
Pravo oslobođenje je usledilo tek sutradan, mada Ernest nije slavio.
On je čitav dan proveo pored masovne grobnice u kojoj su bili njegovi brojni prijatelji koji su poginuli samo 24 sata pre oslobođenja.
Alen i njegove sestre su saznali sve detalje o svom ocu tek kroz uređivanje knjige.
Webtribune.rs[adsenseyu5][adsenseyu5]
