Rusko-kinesko strateško partnerstvo, konsolidovano prošle sedmice u Rusiji, dovelo je američke elite u stanje vrhunske paranoje
Kineski predsednik Si Đinping bio je počasni gost ruskog predsednika Vladimira Putina. To je bilo osmo putovanje predsednika Kine u Rusiju od 2013. godine, kada je najavio nove puteve svile (BRI).
Prvo su se sreli u Moskvi, potpisavši višestruke ugovore. Najvažniji je u vezi sa posvećenošću razvoju bilateralne trgovine i prekograničnih plaćanja koristeći rublje i juane, zaobilazeći američki dolar.
[adsenseyu1]
Si je zatim posetio Sanktpeterburški međunarodni ekonomski forum (SPIEF), koji je apsolutno neophodan kako bi bilo ko mogao da razume ekstra-složene mehanizme koji su inherentni izgradnji evroazijskih integracija.
U Moskvi, Putin i Si su potpisali dve zajedničke izjave – čiji su ključni koncepti „sveobuhvatno partnerstvo“, „strateška interakcija“ i „globalna strateška stabilnost“.
U svom govoru u Sankt Peterburgu, Si je podvukao “sveobuhvatno strateško partnerstvo”. On je naglasio da su Kina i Rusija obe posvećene zelenom, održivom razvoju sa niskom emisijom ugljenika. On je za proširenje BRI-ja rekao da je „u skladu sa agendom UN-a o održivom razvoju“ i pohvalio povezanost projekata BRI sa Ekonomskom unijom Evroazije (EAEU). On je naglasio kako je sve to u skladu sa Putinovom idejom o Velikom evroazijskom partnerstvu. Pohvalio je „sinergetski efekat“ BRI-ja koji je povezan sa saradnjom jug-jug.
I najvažnije, Si je naglasio da Kina „neće zahtevati razvoj na štetu životne sredine“; Kina će “implementirati Pariški sporazum o klimatskim promenama”; i Kina je “spremna da podeli 5G tehnologiju sa svim partnerima” na putu prema ključnoj promeni u modelu ekonomskog rasta.
Dakle, šta je sa Drugim hladnim ratom?
Bilo je očigledno da se ovo lagano zakuvavalo proteklih pet do šest godina. Sada su karte otvorene. Sveobuhvatno strateško partnerstvo između Rusije i Kine napreduje; ne kao saveznički sporazum, već kao dosledna mapa puta prema evroazijskoj integraciji i uspostavljanju multipolarnog sveta.
Unipolarizam je prvo ubrzao okretanje Rusije ka Aziji. Sada je, trgovinski rat pod vođstvom SAD-a omogućio konsolidaciju Rusije kao vrhunskog strateškog partnera Kine.
Rusko Ministarstvo spoljnih poslova će se bolje pripremiti da odbaci gotovo svakodnevne izjave koje dolaze, na primer, od načelnika Združenog generalštaba oružanih snaga SAD-a, generala Džozefa Danforda, koji tvrdi da Moskva namerava da koristi nestrateška nuklearna oružja na evropskoj sceni. To je deo konstantnog procesa stvaranja histerije od strane NATO saveznika – sada u još većoj meri – zbog straha od ruske „pretnje“.
Moskva se bolje priprema da izbegne i da se suprotstavi izveštajima, poput najnovijeg korporacije RAND, koji oslikava ništa manje nego Drugi hladni rat protiv Rusije.
[adsenseyu4]
Rusija 2014. nije reagovala na sankcije koje je nametnuo Vašington. Bilo bi dovoljno samo da se pretvori u opasnost od neispunjavanja obaveza od 700 milijardi dolara u spoljnom dugu. To bi uništilo sankcije.
Sada, postoji velika rasprava unutar ruskih obaveštajnih krugova o tome šta bi trebalo učiniti u slučaju da se Moskva suoči sa izbacivanjem iz CHIPS-SVIFT finansijskog kliring sistema .
Sa malo iluzija o tome šta bi moglo proći na G20, u smislu napretka u odnosima između SAD i Rusije, obaveštajni izvori su rekli da je generalni direktor Rosnefta Igor Sečin spreman da pošalje „realniju“ poruku – ako se pojavi pritisak.
Njegova poruka, u ovom slučaju, bila bi da se EU izbaci iz sistema i da se zauvek povežu sa Kinom. Na taj način će ruska nafta biti potpuno preusmerena iz EU u Kinu, čime će EU biti u potpunosti zavisna od Hormuškog moreuza.
Izgleda da je Peking napokon shvatio da trenutna ofanziva Trampove administracije nije puki trgovinski rat, već potpuni napad na njenu ekonomiju, uključujući i zajedničku borbu da se Kina izbaci iz velikih tokova svetske ekonomije.
Napad na Huawei ne znači samo napad na tehnologiju, već i na ceo ekosistem od 3 triliona juana, kojim se snabdeva lanac kineskih visoko-tehnoloških proizvođača.
Ni tehnološki uspon Kine, ni ruska neprikosnovena, hipersonična znanja nisu prouzrokovali američku strukturalnu slabost.
Problem SAD-a je pojava ogromnog konkurenta u Evroaziji – i još gore, strateško partnerstvo. Ona je dovela ove elite u stanje vrhunske paranoje.
Nasuprot tome, zamišljen je koncept Zlatni prsten multipolarnih velikih sila, kojim Turska, Irak, Iran, Pakistan, Rusija i Kina mogu pružiti “pojas stabilnosti” duž Rimlanda.
Možda bi bilo realnije pretpostaviti da su, ako Vašington ne ode u rat sa Iranom – jer su igricama u Pentagonu utvrdili da bi to bila noćna mora – sve opcije na stolu, od Južnokineskog mora do šireg Indo-Pacifika.
Rusko-kinesko strateško partnerstvo otvorilo je SAD-u veliku bolnu ranu – biti evroazijski autsajder, zaključuje analizu Pepe Eskobar za consortiumnews.com.
Webtribune.rs
