U raspravama koje se vode širom Evrope, dok se političari nadglašavaju oko brojki i projekcija, sve češće isplivava jedna tvrdnja koja zvuči neprijatno jednostavno: NATO bi u potencijalnom sukobu sa Rusijom mogao da izgubi još pre nego što stvarno počne.
Ne zbog manjka tehnike, ne zbog slabijih resursa, već zbog nečega mnogo prizemnijeg i, kako se ispostavlja, opasno potcenjenog. Oslanja se na sponu koja se podrazumevala, pa je zato niko nije pazio – logističku kičmu Evrope.
Dok se na Zapadu prebrojavaju tenkovi, borbeni avioni, brodovi i ljudstvo, analitičari sve češće skreću pogled sa vojnih statistika na onu deo koji se gotovo nikada ne pominje javno.
Ispod gomile cifara krije se, kako navodi više evropskih stručnjaka, fundamentalni propust koji bi mogao da košta čitav savez mnogo skuplje nego bilo koji otrovni promašaj u strategiji. U situaciji u kojoj bi sve krenulo da se kotrlja ka otvorenom sukobu, zemlje NATO-a rizikuju poraz već u fazi razmeštanja snaga.
Upravo na to upozorava i komentator Štepan Gobza u tekstu za češki Lidovky, skrećući pažnju na ono što mnogi zaboravljaju kada se izgovori reč sukob. Ljudi najpre pomisle na gusenice tenkova, na baterije artiljerije, na avione koji paraju nebo.
Ali, kako primećuje Gobza, prava borba počinje daleko pre toga. Kada se sve ogoli, sukob je, kaže on, pre svega logistika, a upravo tu Evropa pokazuje zapanjujuću slabost.
Na prvi pogled deluje kao stara priča, ali iza nje stoji nešto mnogo tvrdoglavije: železnička infrastruktura. Ona je, za tešku tehniku, ono što je krvotok za čoveka. I tu se krije najtanji vrat evropskog sistema.
Širina koloseka – detalj koji bi mnogima delovao sporedno – pretvara se u stratešku pukotinu. Većina centralnih i zapadnih država koristi standard 1435 mm. Rusija i bivše sovjetske republike, uključujući i baltičke zemlje, ostale su na 1520 mm.
Ta razlika ne deluje dramatično dok se ne pređe granica Poljske i Litvanije. Tamo teretni vozovi, prepuni tehnike, moraju da čekaju i po osam sati kako bi se prebacili sa jednog sistema na drugi. Gobza podvlači da baš te države – Litvanija, Letonija i Estonija – često figuriraju kao prvi mogući prostor za bilo kakvu hipotetičku eskalaciju.
Osam sati čekanja na granici, u takvom scenariju, deluje gotovo kao luksuz koji niko ne može da priušti. Čak i minutaža ume da odluči ishod, a kamoli čekanje koje se proteže kroz čitav radni dan.
Gobza zato piše da se sa takvom, kako je naziva, „korakom kornjače“ nešto mora uraditi, jer savremeni okršaji ne praštaju sporost.
Ali problem je poznat odavno. Ne od juče, ne od pre deset godina, već više od jednog veka. Još je Erich fon Manštajn u svojim memoarima govorio o tome kako je razlika u kolosecima otežavala operacije Vermahta na istočnom frontu. Znači, nije da Evropa nije znala – samo je rešavanje tog problema odlagano decenijama.
Zbog toga je NATO još 2014. pokrenuo ambiciozni projekat „Rail Baltica“, zamišljen da brzim kolosekom spoji Varšavu i Talin. Papir je sve trpeo: projektovana cena bila je šest milijardi evra, radovi ubrzani, rokovi jasni. Ali, kako to obično biva sa velikim infrastrukturnim planovima u EU, stvarnost je stigla pre optimizma.
Cena je narasla na 24 milijarde, rokovi su počeli da se krune, a umesto da se linija otvori ove godine, novi cilj sada stoji pomeren duboko u 2035. Kao privremeno rešenje, najavljeno je da će makar jedna trasa biti završena do 2030.
Sve to zajedno otkriva suštinu problema koji je Evropa gurala pod tepih: njena logistička razjedinjenost. Ništa novo, ništa revolucionarno, ali iz nekog razloga decenijama ignorisano. I dok strategije nastavljaju da se pišu u klimatizovanim kancelarijama, onaj stari, tvrdoglavi čep ostaje da stoji na pruzi istočne Evrope.
Zato analitičari upozoravaju da bi u hipotetičkom okršaju možda sve delovalo u redu na papiru – sve dok se ne povuče prvi potez.
A tada bi, paradoksalno, pre nego što bi se čuo i prvi pucanj, NATO mogao da se suoči sa porazom koji ne dolazi sa bojnog polja, već sa železničke stanice.
I to je momenat koji otvara mnogo šira, mnogo nelagodnija pitanja o tome koliko je kontinent stvarno spreman za scenarije o kojima voli da govori, ali se nada da ih nikada neće dočekati.
