Presuda britanskih sudija na osnovu koje britanska služba državne bezbednosti – MI5 – ima pravo da zaštiti svoje agente ili doušnike od krivičnog gonjenja za zločine počinjene u okviru svoje dužnosti, predstavlja opasan presedan.
Presuda britanskog istražnog suda (IPT) od prošle nedelje predstavlja formalizaciju tajne politike britanske vlade kojom se njenoj unutrašnjoj službi bezbednosti pružaju neograničena ovlašćenja i daje imunitet od krivičnog gonjenja u izvršavanju aktivnosti piše RT.
Politiku su zakonski osporile četiri britanske grupe za ljudska prava, pozivajući IPT da zabrani takva ovlašćenja.
Međutim, sud od pet sudija je zaključio da bi agentima MI5 trebalo da bude dozvoljeno da čine zločine ako su na taj način delovali u javnom interesu nacionalne bezbednosti.
Dvoje sudija je bilo protiv. Izričito su izrazili zabrinutost da takav potez predstavlja „opasan presedan“ i „otvara vrata zloupotrebe vlasti“.
Daniel Holder, zamenik direktora Komiteta za pravosudnu upravu (CAJ), jedne od četiri grupe koje protestuju protiv postojeće politike, rekao je da presuda uske većine pokazuje da postoje duboke zabrinutosti čak i unutar države u vezi sa kobnim potencijalom takve neograničene moći za britanske snage bezbednosti. CAJ i ostale grupe podneće žalbu na presudu.
„Veoma smo zabrinuti da ova presuda sada dozvoljava MI5 da nastavi da odobrava učešće doušnika ili agenata u teškim krivičnim delima“, rekao je Holder i dodao: „To bi moglo da obuhvata zločine koji predstavljaju kršenje ljudskih prava. Bilo je takvih slučajeva tokom sukoba u Severnoj Irskoj oko paravojne tajne akcije koju su sprovodili doušnici sa državnim agentima koji su umešani u ozbiljna dela poput ubistava i mučenja“.
Tokom tog sukoba (1969-98), poznato je da su britanske vojne obaveštajne službe bile uključene u sistematske nivoe dogovora sa paravojnim agentima i doušnicima u okviru protiv-pobunjeničke kampanje.
Ishod su bile stotine vansudskih ubistava izvršenih uz prikriveni pristanak britanskih državnih agencija.
Jedno od najzloglasnijih bilo je ubistvo advokata iz Belfasta 1989. Bivši britanski premijer Dejvid Kameron priznao je pred parlamentom 2012. godine, nakon objavljivanja vladinog izveštaja o tom ubistvu, da je tajna saradnja u ovom slučaju predstavljala „šokantnu“ zloupotrebu od strane britanske vojne obaveštajne službe.
Ono što poslednja presuda tribunala od pet sudija pokazuje jeste da još uvek postoji politika nekažnjavanja britanskih državnih agenata i njihovih doušnika, ukoliko se smatra da su njihove kriminalne aktivnosti od suštinskog značaja za službu nacionalne bezbednosti.
Britanska vlada tvrdi da je za delotvorno obavljanje tajnog posla agenata i doušnika neophodno da imaju moć da legalno učestvuju u kriminalnim aktivnostima radi održavanja tajnosti. Ukratko, oni imaju dozvolu za ubijanje. Ali ono što britansku državnu politiku čini uznemirujućom jeste to da je to tajna politika koja je van granica zakonskog i javnog nadzora.
Daniel Holder iz CAJ-a navodi: „Sve policije i bezbednosne službe u svetu koriste doušnike. Oni su vitalno oružje za rad policije, ali ih treba zakonito koristiti i uvek se postavlja pitanje: gde je linija onoga što im je dozvoljeno da rade? U slučajevima kada je to apsolutno neophodno, to može uključivati i doušnike koji su umešani u zločine poput zavere sa ciljem da ih spreče; ali suština je da obaveštajci nikada ne mogu biti legalno „ovlašćeni“ da budu umešani u ozbiljna krivična dela koja predstavljaju kršenja ljudskih prava, kao što su otmice, ubistva, niti mogu da deluju kao provokatori, sve to je nezakonito“.
Severna Irska služi kao mračna studija slučaja. Nezavisne lokalne grupe za ljudska prava, poput CAJ-a, tvrde da takozvani tajni obaveštajni rat koji je vodila britanska država nije samo bio nezakonit, već je produžio sukob i povećao broj smrtnih slučajeva.
Mnoga ubistva, za koja se sumnja da su umešani i britanski agenti ili doušnici, ostaju nerešena. Ta ubistva su ostavila otrovno nasleđe za građane Severne Irske.
Umesto da ovaj slučaj služi kao primer, izgleda da su britanske vlasti odlučnije nego ikad da prošire ovlašćenja svojih službi bezbednosti da nekažnjeno deluju. Ako se takva politika ne može osporiti na sudovima krivičnim gonjenjem navodnih prestupnika, onda se zaključuje da Britanija nije pravna, već policijska države.
Ako su britanske bezbednosne agencije iznad zakona i mogu da izvrše bilo kakav zločin koji se smatra neophodnim, to otvara Pandorinu kutiju katastrofalnih posledica.
Možemo samo da pogledamo zemlje u kojima policijske snage otvorenije deluju nekažnjeno da bismo videli u kom pravcu ide sve ovo.
Zloglasni primer je Brazil, gde se procenjuje da policijske jedinice ubiju u proseku 17 ljudi svakog dana u okviru navodnih sprečavanja organizovanog kriminala.
Rasprostranjena upotreba vansudskog ubistva uglavnom je rezultat širokog imuniteta koji se pruža policijskim službenicima.
Britanija danas možda deluje da je milionima milja daleko od Brazila ili Filipina, gde policijske snage takođe sprovode veliko, nekažnjeno, smrtonosno nasilje.
Međutim, nakon što vladavina zakona bude odbačena od strane državnih snaga, više neće postojati zaštita od zloupotrebe vlasti. To je klizav put ka sistematskom nasilju i korupciji zaključuje ruski RT.
Webtribune.rs
