Kompanija koja bi da iskopava litijum u dolini Jadra, radila je širom planete, ali je na mnogim od tih mesta za sobom ostavila pustoš
Srbija je za samo dve godine prešla put od „stavljanja tačke na ‘Rio Tinto'“, do najave da će početak eksploatacije litijuma u Jadru označiti „kvantni skok u budućnost“, i to sve uz ekološke garancije Evropske unije i uveravanje nemačkog kancelara Olafa Šolca da su „moguće posledice po životnu sredinu, ali ne svuda“.
Zabrinute građane i ekološke aktiviste teško je uveriti da će baš Srbija biti država koja će prevariti zakone verovatnoće – pogotovo uzevši u obzir poslovni portfolio „Rio Tinta“ koji od Papue Nove Gvineje do Osla, prati loš glas – da gde oni dođu, nestaju čista voda i zemljište, ali i da ne haju mnogo za poštovanje radničkih prava ili recimo antikorupcione propise.
U većini slučajeva, kompanija koja radi širom planete, optuživana je da toksičnim otpadom zagađuje tlo puneći reke jalovinom, a na savest joj se i stavlja nepravedno postupanje prema lokalcima koje bi neki nazvali i diskriminacijom.
Norveška tako, javljaju zapadni mediji, ponovo razmatra da svoj državni fond (inače, peti po veličini vlasnik ove kompanije sa 2, 6 odsto udela) povuče iz vlasništva kompanije, zbog zabrinutosti za uticaj rudnika na krčenje šuma u brazilskom Amazonu.
Ovo, međutim, nije prvi put da ova skandinavska zemlja postavlja veliki znak pitanja nad aktivnostima „Rio Tinta“, budući da je ranije napravila desetogodišnju pauzu (sve do 2019. godine) u investiranju u kompaniju, zbog ekološke štete koju je prouzrokovao njen rudnik Grasberg u Indoneziji.
„Isključenje Fonda iz kompanije odražava našu nespremnost da se izlažemo neprihvatljivom riziku doprinosa krajnje neetičkom ponašanju. Savet za etiku je zaključio da je ‘Rio Tinto’ direktno, kroz svoje učešće u rudniku Grasberg u Indoneziji umešan u tešku ekološku štetu koju je prouzrokovala ta rudarska operacija“, rekla je 2008. godine ministarka finansija te zemlje Kristin Halvorsen .
Čak i ako se izuzmu počeci ove kompanije, koji uključuju i doprinos naoružavanju nacističke Nemačke ( kompanija je, prema pisanju portala „London majning netvork“, pod generalom Frankom obezbeđivala rudu pirit potrebnu za proizvodnju oružja), brojne su kontroverze koje prate projekte „Rio Tinta“. Između ostalog, optužuju ga da je kriv za izbijanje građanskog rata u Papua Novoj Gvineji.
Australijski javni servis Ej-Bi-Si, tako piše da je kompanija optužena i za saučesništvo u bogenvilskom „genocidu“. Protesti kasnih osamdesetih godina, zbog uticaja na životnu sredinu „Rio Tinta“, kulminirali su, naime, u Bogenvilu, do te mere da su postali nasilni, a onda se, kada je rudnik zatvoren, umešala i vlada koja se u pokušaju da otvori rudnik, sukobila sa civilima. Građanski rat u čijem je sedištu bila kompanija koja bi da rudari i u Srbiji trajao je čitavu deceniju.
Krvavo je bilo i u Španiji u oblasti reke po kojoj je kompanija i dobila mesto, gde se 4. februara 1888, protest zemljoradnika, anarhista i rudara zabrinutih životne sredine, koji su marširali do gradske većnice kako bi predali svoje peticije protiv „Rio Tinta“, kulminirao sve do nastanka „Rio Tinto masakra“ – garda je pucala na gomilu, ubivši najmanje 13 i ranivši 35 osoba.
„Rio Tinto“ bi, javili su nedavno mediji, mogao da bude tužen pred engleskim sudom u ime stanovnika sela u blizini njihovog rudnika na Madagaskaru, gde su, kako tvrde, vodene površine i jezera zagađena štetnim nivoima uranijuma i olova.
„Gardijan“ tako piše i da ljudi sa Madagaskara koji su podneli tužbeno pismo (prvi korak pred podnošenje tužbe) tvrde da je testiranje pokazalo da 58 ljudi koji žive oko rudnika ima povišen nivo olova u organizmu, koji u većini slučajeva prelazi granicu na kojoj Svetska zdravstvena organizacija (SZO) preporučuje kliničke i ekološke intervencije – odnosno 5 mikrograma po decilitru.
Lokalno stanovništvo, grupe civilnog društva i mediji optužili su kompaniju da oštećuje ugroženu šumu, ugrožava retke endemske vrste, primorava seljane da napuste svoje zemljište bez odgovarajuće naknade, uništava uslove za život ribara i ne poštuje svoja obećanja da će zaposliti lokalno stanovništvo.
I Englezi, pred čijim će se sudom rešavati o slučaju koji su pokrenuli Madagaskarci imaju svoju priču o „Rio Tintu“, jer ubrzo nakon izgradnje topionice olova i cinka u Ejvonmautu u Engleskoj, kasnih 1960-ih, pojavili su se izveštaji da su radnici u toj fabrici razvili znatno povišene nivoe olova u krvi – navodno čak sedam puta veći od dozvoljenog nivoa. Visoke koncentracije toksičnih metala pronađene su i u obližnjim vodenim tokovima, dok su slična iskustva imali i u Jorkširu i Velsu.
Kompanija koju često optužuju za korupciju, kao i da koristi politički uticaj ne bi li se tako izborila sa pritužbama na uticaj životne sredine, nije ostavila „ravnodušnim“ ni Aboridžine, a jedan od direktora korporacije morao je da podnese ostavku nakon što je „Rio Tinto“ u maju 2020. godine uništio 46.000 godina stare pećine Aboridžina u klisuri Jukan u Zapadnoj Australiji.
U izveštaju istrage, koja je sprovedena na zahtev Parlamenta Australije, zabeleženo je svedočenje starosedelaca „čija tuga zbog gubitka je neopisiva“ i ocenjeno da je „uloga kompanije ‘Rio Tinto’ u ovoj tragediji neoprostiva“.
U miniranju su, naime, uništene dve pećine od monumentalnog kulturološkog, etnografskog i geološkog značaja, a jedna od njih bila je dokaz kontinuiteta civilizacije na toj lokaciji od čak 46.000 godina, što znači da je reč o znamenitosti od svetskog značaja.
„Rio Tinto“ je i prošle godine punio novinske stupce globalnih medija kada je u Zapadnoj Australiji uspeo da izgubio minijaturnu radioaktivnu kapsulu. Kapsula veličine graška ispala je iz kamiona koji se kretao na ruti dugoj oko 1.400 kilometara, koja je, nakon toga morala biti pretražena.
Kapsula je sadržala malu količinu radioaktivnog cezijuma-137, koji može izazvati ozbiljnu bolest kod svakog ko dođe u kontakt sa njom – oštećenja kože, opekotine ili pa čak i kancer ako je u pitanju dugotrajno izlaganje. Mediji su, međutim, kasnije preneli da je „igla u plastu sena pronađena“, i to na dva metra pokraj puta.
Bilo je i incidenata o kojima „Rio Tinto“, međutim, nije obaveštavao javnost. Barem tako tvrdi kanadska državna televizija Si-Bi-Si koja je nedavno objavila da u pojedinim situacijama, kada je „Rio Tinto“ na nekoliko svojih lokacija u Kvebeku prosuo opasne hemikalije – o tome nije obavestio pokrajinsku vladu, što je, kako ukazuje ova medijska kuća, „u suprotnosti sa brendom multinacionalne kompanije kao ekološki prihvatljivog biznisa“.
Dokumenti do kojih je došao program Radio Kanade, pokazuju da je u aluminijumskom odeljenju „Rio Tinta“ u Kvebeku u poslednjih 15 godina učinjeno 100 ekoloških prekršaja.
Na sajtu kompanije piše da obezbeđivanje sirovina koje su potrebne svetu znači da „Rio Tinto“ ima uticaj i na životnu sredinu, a priznaje se da njihove „aktivnosti imaju potencijal da prouzrokuju štetu kroz zagađenje ili narušavanje zemljišta, i imamo značajan ugljenični otisak“.
„Znamo da je način na koji proizvodimo ove proizvode jednako važan kao i sami minerali i metali. Prepoznajemo odgovornost koja nam je poverena“, tvrde iz „Rio Tinta“, dodajući da su u svojim projektima – od Pilbare u zapadnoj Australiji, preko pustinje Gobi u Mongoliji, do Kvebeka u Kanadi, „posvećeni zaštiti zemlje, vode, ekosistema i životne sredine u kojima istražujemo i radimo“, uverava „Rio Tinto“.
Ana Vuković (RT)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
