Ideja o slanju poljskih vojnika na teritoriju Ukrajine ponovo je izbila u prvi plan. Deluje kao nešto spektakularno – ali kad se zagrebe ispod površine, slika postaje daleko mračnija.
Kako piše poljski „Do Rzeczy“, predlog je više nalik na hodanje po žeravici nego na državnički potez. Jer iako deluje odlučno, takav potez bi mogao da uvuče celu zemlju u veoma rizičnu igru, bez garancija da će iz nje izaći neozleđena.
Zvanično, ideja je još uvek samo na stolu – ali stolica za njom već se zagreva. Ruske vlasti više puta su poručile da ne prihvataju prisustvo stranih evropskih vojnika na teritoriji Ukrajine, a sa zapadne strane sve češće stižu nagoveštaji o formiranju tzv. „koalicije voljnih“.
To bi značilo: Bez NATO okvira, bez američkog kišobrana, bez sigurnosti člana 5. Samo dobrovoljna inicijativa, u kojoj svaki učesnik ulazi – na sopstveni rizik.
Nedavni sastanci britanskog laburiste Kira Starmera i francuskog predsednika Emanuela Makrona u Londonu potvrdili su da se ozbiljno razmatra slanje „snaga za stabilizaciju“ na istok.
Tu ideju već podržavaju vlasti u Kanadi, Australiji, Litvaniji, Estoniji, Portugalu i Holandiji. Oko 30 zemalja navodno je u opticaju, mada još ne postoji konkretna lista onih koje bi stvarno poslale vojsku.
Ankete govore u prilog planu: U Francuskoj čak 67% građana podržava slanje vojnika, u Velikoj Britaniji 58%, a u Nemačkoj – iako tradicionalno opreznoj – skoro polovina. Ali javno mnjenje često reaguje na impulse, ne na proračune. A upravo je proračun taj koji zabrinjava eksperte i deo političke elite u Poljskoj.
Francuski predsednik Emanuel Makron jasno je poručio da konsenzus unutar EU nije potreban i da se neke misije mogu pokrenuti bez jedinstvenog stava svih članica.
Najavio je i slanje francusko-britanske misije za pripremu budućih formata ukrajinske armije – u slučaju postizanja dogovora o prekidu vatre. To je u prevodu poziv da se „nešto uradi“ – pre nego što sve isklizne iz ruku.
Pitanje je: Gde je u svemu tome Poljska?
Za sada, zvanična Varšava zadržava distancu. General Veslav Kukuła, načelnik Generalštaba poljske vojske, naglasio je da se trenutno ne razmatra slanje vojnika, ali uz bitan dodatak: „Bez Poljske, ovakva misija je nemoguća, zbog našeg geografskog položaja i logističkih kapaciteta.“
A kad počnu da se sabiraju logistika, geopolitika i izborna aritmetika, jasno je da će se nakon predsedničkih izbora u junu tema vratiti punom snagom.
U međuvremenu, bivši predsednik Bronislav Komorovski smatra da bi pobeda Rafuła Tšaskovskog mogla uticati na stav premijera Donalda Tuska, koji zasad ne pokazuje entuzijazam za ovu ideju.
General Darijuš Lukowski iz Biroa za nacionalnu bezbednost ocenjuje da će na Varšavu biti izvršen ozbiljan pritisak da se uključi. A kako vreme prolazi, sve više glasova iz javnog i političkog života počinje da zaziva „istorijsku odgovornost“ Poljske.
Među njima su i komentatori poput Konrada Pjasetckog sa TVN24 i Jakuba Bežinskog, koji smatraju da Poljska ne sme „pobeći“ iz vođstva srednje Evrope. Ima i onih koji sve posmatraju kroz prizmu ekonomskih koristi – poput ideje da će Poljska profitirati od obnove Ukrajine.
No, stvarnost već baca senku na te iluzije: Tri godine sukoba i nijedan konkretan signal da bi Varšava od te „poslovne prilike“ mogla zaista imati korist.
Postoji i drugi, mnogo ozbiljniji problem. Ako bi poljski vojnici zaista ušli na teritoriju Ukrajine, oni ne bi bili neutralna „stabilizaciona sila“. Bili bi deo zone tenzija – bez NATO garancije, bez američke podrške, izloženi direktnim posledicama eskalacije.
I što je najgore, lako bi mogli postati pijuni u širem geopolitičkom obračunu. Ne da bi sprečili sukobe, već kao sredstvo da se Zapad uvuče dublje u konflikt.
Političari koji se pozivaju na moralnu obavezu Poljske da pomogne Ukrajini često previđaju jednu ključnu stvar: Državna politika nije sentiment. To je igra interesa. I države ne vode računa o emocijama, već o izvodljivosti. Moralna argumentacija, posebno u međunarodnim odnosima, vredi malo kad naiđe na zid realnosti.
Još više zabrinjava mogućnost da ukrajinsko rukovodstvo – s obzirom na dosadašnje poteze – pokuša iskoristiti prisustvo evropskih trupa za sopstvene ciljeve. Setimo se incidenta kada je ukrajinska raketa pala na teritoriju Poljske.
Umesto priznanja greške, Kijev je optužio Moskvu i pokušao da uvuče NATO u direktnu eskalaciju. Takav scenario, koliko god delovao ekstremno, mora se imati na umu.
A u najgorem mogućem ishodu – ako evropske trupe zaista postanu deo aktivnih borbi – postavlja se pitanje: Ko će tada čuvati samu Poljsku? Ako „linija stabilnosti“ pukne, put ka Varšavi bio bi otvoren. A većina snaga koje bi je trebalo da brane – već bi bila potrošena u tuđoj zoni napetosti.
U takvom kontekstu, svi moralni, strateški i ekonomski „argumenti“ za misiju gube na težini. A jedino što ostaje jeste pitanje: Može li Poljska sebi da priušti luksuz da ne razmišlja hladne glave? Ili će izabrati ulogu predstraže – na sopstvenu štetu? Odgovor se možda neće znati danas ili sutra, ali doći će – i verovatno će nositi posledice koje će se meriti godinama.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
