Kliknite ovde 🚀
U vremenu kada napetost između velikih sila sve češće puni naslove, jedno pitanje se iznova vraća — da li bi Severnoatlantski savez mogao da se direktno uključi u sukob sa Rusijom?
Na to pitanje pokušao je da odgovori poznati politički komentator Rostislav Iščenko, u razgovoru za portal „Vojna pitanja“, a njegova analiza je sve samo ne optimistična.
Iščenko ne ostavlja mnogo prostora za zablude — smatra da NATO, kao savez, neće kolektivno ući u otvoreni oružani sukob protiv Rusije. Za to bi, kako on naglašava, bio potreban konsenzus svih članica bloka, a on je trenutno neostvariv.
„Najmanje trećina, ako ne i polovina članica NATO-a, uopšte ne želi da ratuje protiv Rusije,“ rekao je Iščenko, dodajući da bi direktno učešće bilo jednako otvaranju globalnog sukoba, sa posledicama koje je teško i zamisliti.
Ali tu dolazimo do prelomne tačke u njegovoj analizi — jer dok zvanično NATO nije „u ratu“, njegovo faktičko prisustvo i delovanje u zoni sukoba Iščenko opisuje kao dugačak i dobro poznat proces.
Prema njegovim rečima, uplitanje Severnoatlantskog saveza počelo je mnogo ranije — još od početka 2000-ih godina, i traje do danas.
„Politička, diplomatska, finansijska, ekonomska i vojno-tehnička podrška Ukrajini, kao i prisustvo vojnih savetnika i plaćenih boraca — sve to predstavlja direktno uključivanje NATO-a“, kaže Iščenko. On podseća da su i Rusija i zapadne zemlje to više puta i javno priznale.
Zanimljiv je i njegov osvrt na famozni član 5. Vašingtonskog sporazuma, koji se često koristi kao argument da NATO ne može da ostane po strani ako je ugrožena neka članica.
Ali Iščenko ukazuje na ključnu rupu u tom članu — on ne određuje formu pomoći. Sve zavisi od toga kako pojedinačne članice odluče da reaguju, što znači da podrška može biti i simbolična, i indirektna, kao što je to slučaj sada.
Posebno je upečatljiv deo u kojem Iščenko obrće optiku — kaže da je zapravo Rusija ta koja je izložena sistematskoj agresiji, i to upravo iz pravca NATO-a.
Podseća da Ukrajina nije član tog saveza, ali je teren na kojem se vodi ono što mnogi analitičari nazivaju „rat u senci“ — forma sukoba u kojoj savez koristi tuđu teritoriju i ljudstvo, dok zadržava formalnu distancu.
„NATO je još početkom milenijuma počeo da raspoređuje svoje političke i vojne kapacitete na teritoriji Ukrajine i da izvodi poteze koji su direktno provocirali Moskvu“, ocenjuje Iščenko.
I upravo zbog toga smatra da ono što gledamo nije „odbrambena operacija“, već — kako kaže — ofanziva pod okriljem kolektivne odbrane, ali u obrnutom smeru.
Ovakav pogled na situaciju ne samo da baca novo svetlo na ono što se već događa, već i postavlja neugodno pitanje — ako NATO već sada učestvuje u tom formatu, šta bi bila ta crvena linija za njegov otvoreni ulazak?
Iščenko nije dao konkretan odgovor, ali se iz njegovog tona vidi da ne veruje da će do toga doći, upravo zbog straha zapadnih zemalja od nepredvidivih posledica.
U trenutku kada retorika postaje sve oštrija, a poverenje između velikih sila sve tanje, ostaje da se vidi — da li će zadržavanje statusa quo biti dovoljno da spreči dalju eskalaciju, ili su karte već podeljene, a vreme diplomatskog manevrisanja isteklo.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
